Сви Марсови ровери VIDEO

Данас је то скоро заборављено – јер историју пишу победници – али прво возило које је доспило на Марс било је мало совјетско чудо названо ПрОП-М (рус. Прибор ОценкиПроходимости – Марс; „Уређај за процјену проходности на Марсу"). Тај мајушни „Марсоход", тежак нешто више од 4 кг, стигао је 1971. у слетној капсули „Марса 3" (М-71 П), али нажалост, није успио да покаже шта зна и може јер је само 14,5 секунди по атерирању изгубљен сваки контакт са „Марсом 3". ПрОП–М није био аутономан јер је за лендер био повезан каблом преко кога је напајан електричном енергијом (око 5 W).

Требало је да буде постављен на површину помоћу покретне руке, а димензије су му биле 21,5 × 16 × 6 цм. Требало је да достиже брзину од метра у минуту, парадоксално, не много спорије од савременог и много већег „Кјуриозитија". Користан терет на ПрОП–у је био врло примитиван и садржао је два једноставна уређаја за мjерење чврстине и густине Марсовог тла у близини зоне спуштања. ПрОП–М је био конструисан за мање од 18 мjесеци у заводима ВНИИ „ТрансМаша", а за кретање је требало да користи необичну технику са покретним скијама. Боље је погледати видео (7:11 минута):
 

У Америци, први предлози за ровере на Марсу јављају се почетком седамдесетих као резултат Марсовог истраживачког програма „Војаџер", који ће касније прерасти у славни пројекат „Викинг". Идеја је била да се искористи летjилица базирана на „Викингу" и пошаље мало возило на Марс. Чак и прijе успjешног двоструког слетања „Викинга" 1976. године, одлучено је да се током лансирног прозора 1979. у будућем „Викингу 3" пошаље један ровер. Разматране су слиједеће опције: послати један мали ровер до око 100 кг на врху сонде или спустити једно или два велика возила користећи структуру „Викинг" лендера као носач. У првом случају, ровер би могао да се употреби за прикупљање и доставу камења и реголита до главне сонде ради анализе слетне зоне у кругу од 100 до 1.000 метара, у зависности од коначне конструкције.

Готово истовремено, компанија „Martin Marieta Corp" – главни уговарач радова на „Викинзима" – и Насин Ленглијев истраживачки центар почели су озбиљно да разматрају могућност развоја возила за „Викинг 3", опремљеног гусjеницама умjесто фиксног стајног трапа. Заправо, то нису биле конвенционалне гусjенице, већ еластичне траке назване ELMS (Elastic Loon Mobility System). Идеја је била да се један од тих покретних „Викинга" пошаље у космос током лансирног прозора 1979. или 1981. године. С друге стране, инжењери су стрепели да би такав дизајн смањио покретљивост њиховог возила током кретања по каменитом пејзажу какав је виђен на фотографијама два претходна „Викинга". Нажалост, тада нико није знао да на Марсу постоје и висоравни потпуно лишене камења, као што је, рецимо, Меридиани Планум. У исто вријеме, JPL из Калифорније, привучен констуисањем гусеница за ELMS, предложио је неколико ровера који би користили све могуће комбинације гусjеница и традиционалних точкова.

Као резултат успешних мисија „Викинг" током 1977. године, Насина Научна радна група за Марс (MSWG) је дијала предлог да се до 1983. године лансира једно веће возило. Тај ровер, тежак преко 100 кг, представљао је неку врсту „Кјуриоситија" из осамдесетих, био би опремљен са 4 гусјенице и покретан радиоизотопским термо–генератором (RTG). У исто вријеме NASA је предлагала амбициозну мисију сличну „Викинзима" коју би чиниле две летјилице од по 5.195 кг лансиране шатловима. Сваку од њих би чинио један орбитер тежине 3.685 кг, три пенетратора укупне тежине 214 кг, и један лендер са ровером укупне тежине 1.210 кг. Ровери–близанци су названи „Марс 1984", и требало је да послије 9 месеци лета слете на Марс у размаку од 14 до 26 дана те да наставе с геолошким истраживањима започетим „Викинзима", у чему би има помагале роботске руке (манипулатори) кадри да копају до дубине од 25 цм.

Захваљујући напредним – за то вријеме – аутономним навигационим системима који су користили ласере, планирано је да ровери праве око 80 фотографија дневно и да током једне Марсове године (око 2 Земљине) преваљују око 2 километра недељно, одн. укупно 150 км, што данас изгледа збиља фасцинантно. Ради упоређења да кажем да ће по проценама „Кјуриосити" превалити око 20 км за једну марсовску годину. „Ровери 1984" су требали да слете на дно кањона Capri Chasma и Candor Chasma, дио кањонског система Valles Marineris, највећег кањона у соларном систему. Нема сумње да је поглед одатле требао да буде стварно спектакуларан, али богами и цијена мисије. „Аполо" ера и њихови великодушни неограничени фондови су постали прошлост, те је NASA била присиљена да заборави скупе мобилне роботе.

Евидентно је да је крајем седамдесетих Насино интересовање за Марс значајно опало. Глобална фотографска покривеност два „Викингова" орбитера потврдила је најгора предвиђања Насиног првог орбитера „Маринер 9" да је Црвена планета сува, хладна и мртва пустиња. Упркос предузетим експериментима са мјешовитим резултатима, два лендера нису пронашла никакве трагове живота на површини. Треба имати на уму да су тада, 1976. године, многи људи били убјеђени да на Марсу постоје неке форме макар примитивног живота. Карл Сеган је на конференцији за штампу поводом слетања „Викинга 1" изјавио да не би био изненађен да „тамо горе" пронађу неке облике лишајева на околним стенама. Било је потребно сачекати скоро читаву деценију да би брижљиво анализирање мисија „Викинг" открило да су прикупљене информације много сложеније него што се очекивало и да крију влажну прошлост, биолошки много интересантнију.

Као резултат смо добили да су се половином осамдесетих појавиле све врсте мање или више економичних и мање или више ексцентричних идеја, попут „Марсове Лопте", буквално лопте за плажу коју би слаби вјетрови недељама носили по бескрајним пустињама Марса. Пројекат Марсове лопте преживио је и до данас, реинкардирајући у неколико сличних пројеката, као што је студентски предлог ровера на ветар, „Mars Tumblewood " и сл. Треба рећи да ниједан од тих предлога никада није одобрен од стране Насе и виду неке званичне мисије, мада су могућа разна изненађења у будућности.

Крајем осамдесетих, NASA је пожељела да дâ проиритет Марсовим мисијама за доношење узорака на Земљу, у којима би ровери били кључни фактори. Отприлике у то вријеме први пут се појавио дизајн вјешање са шест точкова, што ће касније бити употребљено код ровера „Soyorner", МЕР или „Кјуриозитија", као и код ранијег JPL–овог „Делта ГОАТА". Сви предлози су тада били озбиљно разматрани у оквиру Бушове (Буш старији) неуспjеле иницијативе SEI (Space Exploration Initiative), али су бачену и заборав све до половине деведесетих година.

Али нису само Американци правили планове о роверима. Током осамдесетих година у СССР–у је привођено крају пројектовање „Марсохода" са шест точкова који је требало да почетком деведесетих полети ка Марсу. Заправо, крајем осамдесетих и почетком деведесетих разматрана је чак и идеја о заједничком руско–америчком лансирању једне мисије засноване на том дизајну. У сваком случају, развој „Марсохода" би требало посебно обрадити.

Први функционални ровер који се кретао површином Марса био је мали робот „Soyorner", сићушно возило од 10,6 кг, са шест точова и на соларни погон, који је 1997. на Марс доспио на леђима лендера „Марс Патфајндера". Читав пројекат је био врло јефтин, а угледао је свјетлост дана највише захваљујући тада револуционарној доктрини „брже, боље, јефтиније" Насиног директора Дана Голдина. Велики успјех ове мисије поново је распламсао интересовање медија за Црвену планету. „Soyornerов" ровер–близанац, назван „Марија Кири", требало је да отпутује на Марс у мисији „Mars Surveyer 2001", али нажалост та мисија је отказана када је децембра 1999. године „Марс Полар Ландер" оставио лијепи задимљени кратер на јужном полу планете.

Али из пепела „Полар Лендера" развила су се два екстремно успјешна ровера МЕР („Mars Exploration Rovers "), код нас а и шире познатија као „Спирит" и „Опортјунити", сваки тежине по173 кг. МЕР–ови су наставили да подгријевају интересовање у јавности за даље истраживање Марса, те су тиме поплочали пут за амбициозни и сложени „Марсов Научни Ровер", касније преименован у „Марсову Научну Лабораторију". Заправо, првобитно је требало да МСЛ буде увећана верзија МЕР ровера – са око 500 кг– али је постепено, миц по миц, тежина нарасла на садашњих 900 кг.

Између малог и једноставног ПрОП-М и великог и сложеног „Кјуриозитија" лези више од четири деценије истраживања Марса. Нажалост, након одлагања европског пројекта „EuroMars" и отказивања Насиног ровера MAX-C, чини се да ће „Кјуриозити" бити први и једини велики ровер који ће путовати Марсовом површином још задуго. Зато уживајмо док још можемо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.