Срећа је питање праве фреквенције
Многе хронично несрећне особе помоћ траже код психотерапеута и психијатра. Могу ли они ишта учинити и где је уопште граница између осећања среће и несреће?
У својој свакодневици Андреас Шољан се првенствено бави темом губитка: прекидом партнерства, разводом брака, смрћу... Међутим, његову помоћ често траже и они којима се сопствени живот чини „превише добрим, превише позитивним", наводи овај психотерапеут из Диселдорфа.
„И чиста срећа нас може учинити несрећним. Поготово уколико се одједном догоди превише лијепих догађаја, ако добијемо занимљив посао, новог партнера у којег смо заиста врло заљубљени, … вјенчање или повољна прилика за куповину некретнине. Све то нам може једноставно бити превише и тако можемо постати тужни", објашњава Шољан.
Срећа је индивидуалан осјећај
У разговору за Дојче веле, овај психолог наводи примјер двојице мушкараца, његових пацијената. Један од њих је туђом кривицом доживио саобраћајну несрећу и од тада је парализован. У Шољанову ординацију је ушао с осмијехом на лицу, а на захтјев да свој осјећај среће одреди на скали од један до шест, младић је одговорио - 4,1. Други пацијент је потражио Шољанову помоћ јер је на лутрији добио пола милиона евра. Међутим, овај добитак је очигледно био превелик догађај. На скали од један до шест, он је свој осећај среће такође означио бројем 4. „То су јасни примјери да је срећа заправо врло индивидуалан осјећај и да је врло различито доживљавамо", наводи Шољан.
Туга је најчешће здрава реакција
Према мишљењу психијатра Роланда Урбана, сви осјећаји несреће имају нешто заједничко, а то је да узроци увијек леже у догађајима на које не можемо да утичемо, било да је ријеч о болестима, о смрти блиске особе или неком другом губитку.
„И тај осјећај почиње да се смањује у тренутку када особа постане способна или добије могућност да нешто промијени, било код себе или код других", каже Урбан. Он као примјер наводи случај једне жене која жали за преминулим супругом. Међутим, у тренутку када је почела да се брине о немоћној комшиници, њен осјећај личне несреће се смањио. Осим тога, уз овај социјални ангажман, уз нови задатак, постала је живља и мисли јој се нису стално вртеле око сопственог губитка.
Овај психијатар упозорава и на чињеницу да треба разликовати осјећај несреће и тугу као симптом болести. „Када се осјећамо несрећним, проживљавамо једно заиста болно искуство, али овај осјећај нема ништа заједничко с психичким поремећајима или правим болестима. Људи често кажу да су несрећни и да пате од депресије. Али у питању може бити нешто сасвим друго", наводи Урбан.
Он додаје да пацијенти који болују од Алцхајмерове болести пате од заборавности и чињенице да се све мање сналазе у свијету у којем живе. „Овај губитак разних способности ове пацијенте чини несрећним. Узрок туге је деменција и сасвим је нормално да због тога пате. Исто тако је нормално туговати након губитка блиске особе, то су сасвим нормалне реакције", објашњава он. Урбан додаје да се не слаже с дијагностичким каталогом Америчког друштва психијатара, према којем је свако ко је дуже од четири недјеље тужан – заправо депресиван. „На овај начин од здравих људи правимо болеснике", каже овај психијатар.
И срећа се може научити
Тешкоће с којима се суочавамо у животу често су засноване на понашања које смо научили још у детињству. „Ријеч је о несвесним програмима: на примјер, често се жалимо и кажемо да нешто не можемо учинити, док други то могу. У таквим случајевима психотерапија може помоћи. Послије неког времена се може увидјети да је ријеч само о програму који нас спутава да нешто урадимо", наводи психотерапеут Стефан Лермер.
Исто тако, многи тек у дубоким животним кризама схвате да су увијек живјели другачије него што су то заправо жељели. „Осим тога, многи су сами довели до кризе у којој се налазе", тврди Лермер. Он наводи пример једног мушкарца који тугује јер га је напустила супруга. „Деценијама су живјели заједно и с проблемом да она у сексуалном односу с њим не може да доживи оргазам. Једнога дана, она упознаје учитеља тениса и закључује да би с њим коначно могла да доживи жељени врхунац. Њен супруг реагује врло разумно и каже јој да покуша. Експеримент јој пружи оно што је прижељкивала и послије двије недјеље, она га је напустила", прича Стефан Лермер.
Према његовом мишљењу, туга и несрећа су саставни дио живота, баш као што је тама дио феномена свијетлости. „Трагање за више среће у животу може почети тек када почињемо да проналазимо себе. Морамо познавати своје потребе и жеље. Морамо се питати шта заправо желимо и шта нам је важно", каже овај психотерапеут.
Научна истраживања среће показују да конзумирање, само по себи, не доноси срећу. „Могло би се рећи да је сигуран пут у несрећу уколико се упоређујемо с другима, док је највећи извор среће помагање другима и покушај да усрећимо друге", каже Лермер.
Некада су многи срећу тражили у вери, или у романтичној чежњи. „Данас кажемо да се срећа не налази негдје далеко, на неком другом крају свијета, већ с друге стране душе. Ми је само морамо открити. Заправо се може рећи да је срећа као радио таласи. Они су увијек ту, само морамо бити подешени на праву фреквенцију да бисмо је осјетили", закључује Лермер.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
