Сова: Недостижно савршенство!
Инжењери се све чешће загледају у природу како би открили нове технологије. Сада им је запела за око сова: не толико због њене брзине, него због питања како је уопштее могуће да тако велика птица лети потпуно нечујно.
Научници увијек изнова морају констатовати како човјек још много тога може научити од природе, њезиног биљног и животињског свијета. У такозваној “бионици” је већ много тога откривено, од “чичка” којим данас и ми вежемо нашу спортску одјећу и обућу па до “лотосове површине” која никад не може постати прљава.
Миш чује сову тек кад осјети канџе
Али научници Високе техничке школе у Ахену имају врло много посла уопште схватити једну птицу којој се од давнина приписују особита својства: сову. Она је заправо месождер и големи је изазов схватити, како сова уопште успијева нечујно једрити кроз ваздух прије него што зграби миша? И то нипошто није једина тајна те животиње.
“Сове лове ноћу и зато су визуалне информације веома ограничене”, објашњава биолог Томас Бахманн “Сове су се специјализоване локализовати плијен слухом, а то може функционисати само ако лете тихо.”
Научници су се усредоточили на размјерно раширену врсту сове, кукувију дријемавицу - неки је зову и пјегаста сова. Одрасла животиња тежи отприлике колико и голуб - али постоји драстична разлика у буци док лети голуб или ова сова. Наравно, један од разлога је основна аеродинамика: крила сове су нешто већа и чине затворенији лук: “То птици омогућава много већи потисак при мањој брзини лета”, објашњава Бахман.
Да би постигли брзину којом безбједно могу летјети, голубови морају много више замахивати крилима - и то се јако добро чује. Наравно да и сова мора понекад замахнути крилима, али то пак протиче готово без шума.
Мистерија крила сове
То зна сваки ловац, али није лако објаснити, зашто је то тако: као прво, меко перје сове ствара много мање трења. Тајну открива и јединствена структура крила: на мјесту гдје крило сјече ваздух сова има ред посве финих кукастих “преткрилца”. Мекоћа крила прави минијатурне ковитлаце над крилом које ствара ваздушни “јастук” - а он увелико смањује отпор ваздуха. На крају крила долазе још и малене ресе које додатно смирују ковитлац. То значи да ваздух не вибрира док крило пролази кроз њега - а то пак значи да сову не можемо чути.
Феномен минијатурних ковитлаца је већ познат код других животиња. Тако функцише и груба кожа морског пса која ствара много мањи отпор воде него глатка површина. У ваздуху је слично и то зна свако ко игра - голф. Јер благе удубине на лоптици за голф чине да она лети много боље него кад би лоптица била савршено глатка.
У ваздушном превозу су се инжењери заправо већ угледали на птице. Тамо их је за сада много више занимао на примјер орао или чак рода. Они, док лебде и траже плијен из ваздуха, савијају вршке својих крила према горе. Тиме се мијења аеродинамика читавога крила, јер нестају вртлози који се обично стварају на крају крила и смањују његову дјелотворност. Зато путнички авиони у посљедњих десетак година сви имају “winglets”, малене “репиће” на вршцима крила.
Вентилатори који се не чују
Летачке способности сове научници у Ахену не занимају толико због брзине: сова лети размјерно споро, петнаестак километара на час. Оно што је много занимљивије код тајне тихог крила сове су подручја гдје је тишина - и изостанак било какве вибрације ваздуха, од пресудног значења: на примјер, код израде тихих вентилатора, много дјелотоврнијих турбина или вјетроелектрана.
Али то неће бити лако: пахуљаста мекоћа совиних крила која би смањила отпор ваздуха се тешко може имитирати људском руком, а да би испуњавала свој задатак и уједно била довољно снажна да би издржала вјетрове, јер под таквим временским увјетима сове радије чуче негдје на сигурном и чекају да олуја прође. Али, готово случајно, једна друга особина сове је јако заинтересовала стручњаке за рачунаре - њезина два ува која нису симетрично постављена на њезиној глави.
Два ува и три димензије
Једно уво је усмјерено више према горе, а друго према доље и сове су показале способност онога што су нам већ на првим часовима геометрије објашњавали да је немогуће: са само два ува готово савршено лоцирати плијен - у три димензије! Поврх тога, изгледа да сове и “обрађују” звук у више разина. Једно је цјеловита звучна слика окружења, а друга разина је точна локализовање циља. “Разликовање извора није једноставно, али сове то могу прилично добро. Оне су у стању циљано усмјеравати своју пажњу”, објашњава Херман Вагнер.
То и човјеку обично представља проблем и Вагнер то разликовање разина успоређује са жагором на неком примању гдје сви говоре са свима и гдје се морате усредоточити да из свих тих гласова издвојите некога тко се обраћа управо вама. Кад је већ код крила толико тешко, онда су инжењери барем у томе већ почели развијати “паметан” систем за видео-конференције. Он би сам требао открити, ко у општем жагору нешто жели рећи у камеру. Зато треба и камера која ће надгледати све - и камера која ће се усмјеравати на жељеног саговорника. Утолико би барем та особина ове изузетне животиње могла постати свакодневица и за нас.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
