Прва слика млаза честица на ивици црне рупе
Супермасивне црне рупе изгледа да заузимају средишта скоро свих галаксија. Када активно “гутају” материју, ове црне рупе могу да избацују енергетске млазеве који сјаје више од читавог остатка галаксије, али и саму материју. Захваљујући телескопу “Коначни хоризонт”, сада можете да видите “гутање” материје у галаксији М87. Њена џиновска црна рупа садржи масу шест милијарди сунаца.
Такође, астрономи су по први пут измjерили црну рупу, ову у галаксији М87. Они су израчунали да је могућа орбита материје око црне рупе, са најближе стране, око 5,5 пута већа од коначног хоризонта црне рупе у М87. Та орбита је, дакле, око пет пута величине Сунчевог система, што је 750 пута удаљеност између Земље и Сунца. Удаљеност између наше планете и Сунца је око 150 милиона километара.
Галаксија М87 удаљена је од Млечног пута око 50 милиона свjетлосних година.
Упркос постојећој маси и енергији, порijекло млазева из црне рупе је непознато, зато што су релативно густи, али и зато што су смjештени у натрпане центре удаљених галаксија.
Сада су истраживачи повезали низ телескопа са циљем да сниме околину близу супермасивних црних рупа. Научни тим иза телескопа “Крајњих хоризонт” се фокусирао на центар галаксије М87 и донио прве детаље диска материје коју гута њена средишња црна рупа. Четири телескопа су уперена ка центру М87 - са Хаваја, Аризоне и два из Калифорније. Научници су успјели да их “повежу” у један џиновски телескоп да би добили више детаља о околини црне рупе.
Тешко је замислити околину црне рупе. Супермасивне црне рупе су у просјеку више од милион пута масе нашег Сунца, али је сва та материја стрпана у простор који може да буде само дио сунчевог полупречника.
Материја која пада у црну рупу таложи се на орбитирајући, такозвани акрециони диск, који се повећава у густини и енергији са приближавањем овој космичкој звијери. Међутим, материја која пређе критичну тачку брзо упада у саму црну рупу. Унутрашњи дио диска је толико енергетски набијен да шаље материју од црне рупе у млазу честица.
Још даље унутра, линије магнетног поља понекад пређу крајњи хоризонт црне рупе, избацујући јаке токове набијених честица. Ови млазеви су у интеракцији са вјетром честица са акреционог диска, које се крећу малтене брзином свјетлости. Они имају толико енергије да су у понеким случајевима у стању да потјерају честице стотинама хиљада свјетлосних година, шаљући их ван галаксије, гдје оне временом успоравају у интеракцији са околином.
Научници су системом повезивања телескопа примјетили да је основа ових високоенергетских млазева свега неколико пута величине саме црне рупе, што нам говори нешто о акреционом диску. Ако се диск и црна рупа окрећу у супротним правцима, унутрашња ивица диска била би много даље од црне рупе него да ротирају у истом правцу. Величина млазева виђених у М87 је превише мала да изађе из система у којем два тијела ротирају у супротним правцима, па су научници закључили да диск прати ротацију црне рупе око које орбитира.
На реду Млијечни пут
Научници се надају да ће окренути “Коначни хоризонт” ка супермасивној црној рупи у нашем Млијечном путу. Она није толико активна као ова у М87, али изгледа да гута довољно материје па би је вриједело боље погледати.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
