Пластична киша је наша стварност, а ми потцјењујемо њене посљедице

Ови слојеви „прашине“ додају око 74 тоне пластике сваке године, што је отприлике три милиона пластичних боца.

Ова застрашујућа количина пластичне „прашине“ много је већа него што је недавно израчунато да пада на Лондон, Хамбург или Париз. Студија из 2020. процијенила је да у просјеку само 771 честица микропластике падне на површину исте величине у Лондону.

Међутим, то нужно не значи да је ваздух у Лондону шест пута мање загађен честицама пластике него у Окланду. На крају крајева, Лондон је много већи град и не налази се у тако удаљеном крају свијета.

Прије ће бити да претходне процјене квалитета ваздуха, попут оних обављених у Лондону, једноставно нису мјериле најмање честице микропластике у циркулацији.

Нестандардизовано мјерење честица микропластике

Данас не постоји стандардна методологија или протокол за идентификацију микропластике, што значи да се свака студија спроводи на мало другачији начин.

Како су инструменти за мјерење количине микропластике све савршенији, стручњаци примјећују много више штетних материја које се крију у ваздуху око нас него до сада.

Претходна истраживања обављена на плућима указују да честице микропластике цирукулишу нашим респираторним системом, али са непознатим посљедицама по наше здравље.

„Будућа истраживања треба да квантификују тачно колико пластике удишемо“, каже хемичар Џоел Ринделауб са Универзитета у Окланду.

Налази са Новог Зеланда засновани су на деветонедјељној студији двије локације у Окланду – једне на крову зграде Универзитета у центу града и друге на огради у предграђу. Микропластика из ваздуха хватана је помоћу лијевка и тегле.

На свакој локацији, истраживачи су открили остатке осам различитих врста пластике. Најзаступљенији су били полиетилен (ПЕ), који се користи за кесе и боце, поликарбонат (ПЦ), који се користи у заштитној опреми и медицинским уређајима, и поли(етилен терефталат) (ПЕТ), који се користи за паковање хране и пића.

Ко је главни преносилац пластике по свијету

Када су дували јаки ветрови са обале, ухваћена је већа количина микропластике што упућује на закључак да у одређеној мјери пластику која лебди у ваздуху око Окланда подижу ветар и таласи са обале.

„Микропластика стиже у ваздух из таласа који ударају на обале, што значи да је вода генерално глобални транспортер микропластике“, наводи Ринелауб. То би могло да нам помогне да објаснимо како микропластика улази у атмосферу и преноси се и до најудаљенијих мјеста, као што је Нови Зеланд“.

Ово би могао бити још један потенцијални разлог зашто се чини да је проценат пластике у ваздуху много нижи у Њемачкој и Енглеској. Али чак и у унутрашњости, лебдећи микрозагађивачи и даље представљају велики проблем.

У 2019. години, мала пилот студија у Европи пронашла је микропластику на удаљеним врховима Пиринеја, која је вјероватно тамо доспјела из неколико мањих оближњих градова.

Научници су 2021. године упозорили да је микропластика у ваздуху сада толико свеприсутна у атмосфери да можда већ утиче на климу на Земљи. У будућности, ако концентрације наставе да расту, честице би могле да погоршају ефекат стаклене баште апсорбујући и расипајући свјетлост и топлоту.

У студији у Окланду, истраживачи су открили да је на локацији у центру града сваке недјеље сакупљено много више микропластике него у предграђу.

Важна је величина честица

Велика већина честица ухваћених током експеримента била је величине између 10 и 50 микрометара. Већина њих су били пластични фрагменти, а само три одсто је било веће од 100 микрометара.

Налази се мало разликују од онога што је раније пронађено у Лондону, гдје се чинило да су пластична влакна, а не фрагменти, највећи извор загађења. Неслагање може бити посљедица ажурираних техника узорковања или различитих врста загађења у различитим дијеловима свијета.

Истраживање из 2019. спроведено у Хамбургу, на примјер, измјерено је само за микропластику већу од 63 микрометра. Број честица у ваздуху из овог града такође је био 18 пута мањи него што је недавно пронађено у Окланду.

Нико још не зна да ли микропластика која се преноси ваздухом утиче на здравље људи, али што је мањи фрагмент или влакно, већа је вјероватноћа да ће прећи у наше ћелије када га удишемо.

Ако пластично загађење које пада са неба заиста има токсичне ефекте, то је превише подмукло да би научници још увијек могли да докажу, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.