Откривена тајна зашто је Стоунхенџ отпоран на временске услове
Прва свеобухватна научна анализа импозантних камених блокова у Стоунхенџу открила је тајну велике отпорности на временске утицаје тог славног предисторијског споменика у јужној Енглеској старости између 4.000 и 5.000 година и уврштеног 1986. на УНЕСКО-ов опис Свјетске баштине.
Научници су у сриједу описали низ тестова којима су проучавали унутрашњост једног од пјешчаних блокова, познатих као сарсени, како би добили увид у геологију и хемијски састав тих мегалита из неолитика (млађе камено доба) и бронзаног доба (3000 - 1000. пр. Хр), преносе Независне.
Они су проучавали узорке језгра из једног од сарсена, педесетих година. Тај блок је десетљећима чуван у Сједињеним Државама, а у Британију је враћен 2018. на додатне анализе.
Материјал који је изузетно отпоран и издржљив
Сарсени су израђени од тзв. силкрита који се поступно формирао унутар неколико метара површине земље као резултат подземних вода које циркулишу кроз закопани седимент.
Силкрит је стврднута земља (отпорна на мрвљење) која настаје када растопљен силицијумов диоксид, СиО2, зацементира површинску земљу, пијесак и шљунак. Резултати истраживања су показали да је језгра сачињена углавном од зрнаца кварца величине пијеска чврсто зацементираних укрштеним кристалима кварца.
Изузетно отпоран, издржљив и трајан кварц се не распада и не еродира чак нити када је еонима изложен атмосферилијама.
“То објашњава отпорност тог камена на атмосферске утицаје и зашто је идеални материјал за градњу споменика”, казао је геоморфолог Давид Насх са Универзитета Бригхтон који је предводио истраживање објављено у часопису ПлоС ОНЕ.
Упечатљивим инжењерским постигнућем, људи из касног неолитика подигнули су сарсене у Њилтсхиреу, око 2500. пр. Хр. Камен 58 висок је седам метара, с друга два метра укопана у земљу, а горњи дио тежи око 24 тоне.
“Вјероватно најанализиранији уз камен с Мјесеца”
Узорак језгре је у облику каменог штапа ширине 2,5 центиметара и дужине око метар, беж боје која је свјетлија од свјетлосивог спољашњег дијела мегалита који је атмосферилијама изложен хиљадама година.
Научници су се служили разним методама истраживања, укључујући ЦТ скенирање, рентгенско снимање, микроскопске анализе и нивоа геохемијске технике.
“Наш мали узорак је сада вјероватно најанализиранији камен уз камен с Мјесеца”, рекао је Насх.
За сада није јасно када се тај камен формирао, иако су неки истраживачи открили уграђена зрнца пијеска која датирају из мезопротерозоика, геолошке ере која се одвијала прије 1,6 и 1 милијарде година.
Мезопротерозоик је средњи дио протерозоика, геолошког еона који је трајао од прије 2,5 милијарди година до 542 милиона година. Граница између архаика и протерозоика постављена је приближно на почетак тектонике плоча сличне данашњој, тј. на почетак изразитијег формирања седиментних стијена на просторима плиткоморских шелфова.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
