Од Сиднеја до Лондона за четири сата

Др Шон О'Бирн са Универзитета NSW у склопу аустралијске Академије ваздушне одбране мора превазићи основни проблем – како учинити сагоријевање горива при великим брзинама безбједним.

Он се нада да одговор лежи у употреби електричног пулса приликом паљења и сагоријевања.

„Како бисте омогућили да обично гориво сагјорева како треба при великим брзинама, морате га разложити. Студије које спроводимо требало би да побољшају наше разумјевање процеса сагоријевања при великим брзинама и помогну да се створесуперсоничне летјелице будуће генерације", каже он.

Научници вјерују да летјелица погоњена суперсоничним набојномлазним мотором са унутрашњим сагоријевањем, који прерађује ваздух и гориво при великим брзинама, може обезбједити брзине између 15.000 и 29.000 километара на сат, наравно, уз одговарајуће градивне материјале отпорне на топлоту.

Експериментални мотор тог типа који је развила NASA развио је брзину од 7.000 km/h користећи водоник као гориво и то 2007. године.

Мотор који је направљен у сарадњи америчких и аустралијских научника постигао је још већу брзину – 12.250 km/h.

Могућности таквих мотора наглашене су прошле године када је европски гигант у аеросаобраћају и одбрани EADS открио свој концепт летjелице дизајниране да лети од Токија до Париза за само два и по сата.

Ипак, званичници те фирме предвиђају да се неће наћи у употреби прије 2050.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.