Никола Тесла - посљедњи дани

Своје посљедње године Никола Тесла је провео као и већину свог живота – радећи. Међутим, и даље је становао у хотелу а од породице најближи му је био сестрић Сава Косановић. Човјек би помислио да би неко као што је Тесла, који је толико учинио за човечјанство, био довољно разуман да се обезбједи за старост. Тај који тако мисли не зна какав је Тесла човјек био. Њему је све друго било прече од новца. Он је био тај који се одрекао надокнада на које је по уговору са Вестингхаусом имао права. Те надокнаде нису биле нимало наивне своте. Данас би проценат тих надокнада, које је требао да добија на основу права на патенте, могао да изгради огромну финансијску империју. Међутим, чак и када је у позним годинама свог живота остао без средстава за живот тешко су га убиједили да прима скромну пензију од југословенске владе. Био је исувише поносан за тако нешто.

Ипак, Тесла није клонуо духом и није се искључивао из јавног живота. Користио је поједине прилике у којима се обраћао јавности, прије свега југословенској. Искрено и јавно се залагао се за заједништво Срба, Хрвата и Словенаца како у домовини тако и у Америци.

Други Свјетски рат је почео када је Тесла имао осамдесет и три године. Научник је тада своју интелектуалну снагу усмјеривао ка ангажованости око међународних политичких проблема. Априла 1942. се преко Саве Косановића обратио јавности писмом "Мојој браћи у Америци". У писму је позвао све југословенски орјентисане народе у Сједињеним државама да се одазову позиву предсједника Рузвелта да би се испунио ратни план производње. Апел је наишао на одзив и подрску свих људи којима је био упућен.

Те исте 1942. године Тесла се посљедњи пут појавио у јавности.

Наиме југословенски краљ Петар II Карађорђевић је јуна те године био у Вашингтону у посjети америчком предсjеднику, тражећи помоћ за борбу против окупатора. Како је желiо да се сретне са Теслом отпутовао је у Њујорк гдjе је Друштво америчких пријатеља Југославије краљу приредило пријем. Тесла је био позван, али није могао да дође због болести. Зато је краљ дошао у његов апартман у хотел Њујоркер. Након посjете млади краљ је у свом дневнику да су теслине ријечи биле дирљиве и да су обојица плакали. Након тога Тесла је остао потпуно сам са својим списима. Умро је седмог јануара 1943. године у осамдесет шестој години живота, од посљедица срчаног тромба. Пар дана по Теслиној смрти, Информациони центар Југословенске краљевске владе издао је саопштења о смрти дајући сажет приказ Теслиних достигнућа и протокол службе и сахране. Говор, који је написао Луј Адамич, градоначелник Њујорка је прочитао у директном пријеносу Радио Њујорка 10. јануара 1943. године.

Свједочанства

Посмртни остаци Николе Тесле пренијети су на гробље Кемпбел. Протокол је предвидео да се опело одржи 12. јануара у катедрали Св. Јована Богослова. Бискуп Менинг је одржао уводну и посљедњу молитву на енглеском језику. Опело је у име Српске православне цркве и одсутног владике Дионисија, поглавара СПЦ у САД, наставио на српском језику прота Душан Шуклетовић, старјешина храма Св. Саве у њујоршкој парохији. Ожалошћени чланови породице, присутни на сахрани, били су Сава Косановић и Никола Трбојевић.

"Изумитељи, Нобеловци, водећи људи у области електротехнике, високи званичници југословенске Владе и Њујорка и мушкарци и жене који су се истакли у многим другим пољима одали су почаст Николи Тесли оцу радија, модерног начина производње и пријеноса електричне енергије", The New York Times 13. јануар 1943. године.

Неколико дана касније Теслини посмртни остаци су кремирани. Урна са пепелом овог великог научника је 1957. године пренесена у Београд након чега је, по жељи Теслине фамилије и консултација са професором Вељком Кораћем, смjештена у музеј Николе Тесле гдjе се и данас налази.

Шарлота Мужар

…Те јесени, док је Сава Н. Косановић био у болници због хитне операције слијепог цријева, Тесла је позвао његову канцеларију. Касније сам сазнала за Теслин обичај да се јавља телефоном нећаку на његов стан у хотелу „Наваро" у свако доба ноћи. Тесли је хитно био потребан новац. Његов глас звучао је старачки, исцрпљено, дрхтаво и као из даљине. Рекао је да ће му бити довољно 50 долара. Сутрадан, када сам стигла у хол хотела Њујоркер, позвала сам Теслу.

Послије дужег времена и много звоњења телефониста ми је рекао: „Молим вас, будите стрпљиви. Понекад је др Тесли потребно доста времена да одговори". Коначно сам чула његов глас, истовјетан као претходног дана, који је рекао „здраво" и позвао ме да се попнем у његову собу, пошто сам објаснила своје присуство.

На неки начин, то ме је изненадило. Очекивала сам да ће затражити да оставим новац на рецепцији или да га пошаљем по портиру, јер сам чула да је живио усамљенички.

Његов апартман се налазио на крају хола на 33. спрату. Закуцала сам и позвао ме је да уђем. Преда мном је сједео на кревету Никола Тесла. Изгледао је много слабији него на фотографијама снимљеним приликом посјете краља Петра неколико мјесеци раније. Био је у пижами. Имао је ријетку, потпуно бијелу косу с раздељком на средини.

Његово лице је било испијено, дјеловао је сасвим измршавјело. Очи су му биле продорно оштре. Његов кревет је био старомодан, чини ми се од месинга. Између нас је стајао старомодни, округли трепезаријски сто, прекривен папирима и забиљешкама. Представила сам се и поново објаснила свој долазак. Рекао је „добро", и покретом руке показао да оставим коверат на сто, што сам и учинила. Застала сам за моменат и упитала да ли му било шта треба и да ли бих ја могла нешто да учиним за њега. Рекао је: „Не, велико вам хвала, госпођице". Нерадо сам га напустила…

Илија Обрадовић

…Али двије сачуване стварчице које смо у каси пронашли оставиле су на нас дубок утисак. Пронашли смо их на крају прегледа касе. По спољнем изгледу нису биле привлачне и губиле су се међу раскошним ордењем и великим дипломама на пергаменту. То су била два мала пакетића. Један од масне хартије везан старим, више пута настављеним канапом. Отварали смо га више реда ради него што смо очекивали да нађемо неки важан предмет.

При отварању прво су се појавили крајеви бакарних жица, а потом један цио гвоздени прстен око кога је правилно било намотано шест калема од бакарне жице изолисане памучном изолацијом која је већ добила црну боју од старости. То је био статор првог индукционог мотора на свијету. Први Теслин револуционарни изум, симбол почетка електрификације — почетка Теслиног плодоносног рада за добро човјечанства. Сачувао га је за успомену.

Види се да га је много пута отварао, много пута гледао. Други пакетић био је свежањ хартије са грбом хотела у коме је становао. Али хартија није стара. Бјела је и сва је исписана Теслином сигурном руком. Виде се готово искључиво бројеви, и то петоцифрени, десетоцифрени па и петнаестоцифрени. Не можемо да нађемо ни почетак ни крај.

Листови су испретурани и видимо само да се ради о рачуну електричног пуњења електрона са великим бројем децимала. Најзад, налазимо и насловну страну на којој пише: „Посљедња израчунавања". Сазнали смо да се са овим биљешкама у руци угасио Теслин живот. Радио је до посљедњег дана, до посљедњег даха. Тако смо нашли готово у исто вријеме симболе почетка и завршетка Теслиног великог дијела…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.