Мислиш да све знаш о ракији?

Још у 14. вијеку прије нове ере Aристотел је записао да би морска вода као и вино и друге течности, могли да се претворе у пијаћу воду када би се подвргли процесу дестилације.

То се, ипак, дуго није десило.

Тек у 8. и 9. вијеку нове ере, арапски алхемичари су осмислили "аламбике" које су користили за добијање основе за парфеме.

Ови инструменти такође су коришћени при покушајима тадашњих алхемичара да од основних метала (гвожђа и олова) добију злато.

Знање о процесу дестилације брзо се ширило Европом и у многим земљама започела је производња дестилованих алкохолних пића која су називана "вода живота".

Рецепти су постали дио националног поноса, тако да није баш једноставно утврдити право поријекло одређених алокохолних пића.
Оно што се сигурно зна је да у 15. вијеку почиње производња првих "националних" алкохолних пића: џина у Енглеској, шнапса у Њемачкој, аквавита у Скандинавији, водке у Русији и Пољској, и ракије на Балкану.

У прво вријеме коришћена су у терапеутске и медицинске сврхе, али и за поспјешивање доброг расположења.

У Србији се ракија производила од различитог воћа, најчешће од шљиве, и то тек крајем 19. вијека, након смањене производње вина усљед масовног уништавања винограда филоксером.

Колико је јака "громовача"

Јачина ракије одређује се по количини алкохола који се изражава у запреминским дијловима или волумним процентима, који се обиљежавају као %вол.

Волумни проценат је број литара чистог етанола (чистоће 100 одсто) који се налази у 100 литара алкохолног пића односно, у водено-алкохолној смјеси која то пиће чини.

У свакодневном говору јачина алкохола се често изражава у градима.

Прерачунавање се једноставно може извршити помоћу једнакости: 1 град = 2.46 вол%

Најпрактичније и најбрже, јачина ракије се одређује помоћу алкохометра.

Ништа без шљиве

Шљива спада у фамилију руже, а разликује хиљаде различитих величина, облика и укуса.

Све врсте потичу од три основна типа: европске, јапанске и западно азијске.

Дивље шљиве узгајали су још Aсирци пре око 2.000 година, а њихово гајење преузели су Римљани који су почели да их калеме у циљу добијања бољих врста.

Плиније пише да Римљани познају велики број укрштених врста шљива.

За шљиву су знали и народи Кине и Јапана.

Тек крсташи доносе шљиву у Европу, гдје је најприје узгајана у воћњацима средњовјековних манастира у Енглеској.

Данас се шљиве гаје у готово свим крајевима свијета.

Шљиве имају висок садржај шећера али не садрже скроб.

Послије брања не постају слађе већ само сочније, што је пољедица дејства ензима који се ослобађају.

Шљиве су велики извор витамина A и Ц и калијума, имају низак садржај протеина, масти само у траговима, али садрже више антиоксиданаса него било које друго воће.

Постоји преко 2.000 врста шљива које сазријевају у различито вријеме љета или јесени, али само десетак врста се комерцијално користи.

Боја шљива се креће од црно-плаве преко љубичасте и црвене до зелене и жуте.

У Србији, узгајање шљиве представља дио историје и традиције. У зависности од краја у ком се узгајају заступљене су и различите сорте.

Најзаступљенија је пожегача, али су распрострањене и друге сорте које по својим карактеристикама, повољан однос шећера и киселина, одговарају за производњу ракије.

То су: црвена ранка, бијеле шљиве, моравка, метлаж, стенлеј...То су такозване ракијске сорте.

Најквалитетнија је ракија од шљиве пожегаче али се користе и различите мјешавине, што већ представља избор и особеност произвођача.

Да ли сте знали...

Да ли сте знали да људско тијело производи своје сопствене резерве алкохола и то у континуитету 24 часа дневно?

Здравица, говор пред први гутљај пића, настала је у старом Риму.

Древни Египћани правили су најмање 17 различитих врста пива и око 24 врста вина.

Пиво је било главно пиће Вавилонаца, Викинзи су користили лобање својих непријатеља као кригле.

Aлкохолна пића коришћена су у Кини још у праисторији. Кинези су алкохол сматрали за духовну, а не храну за тијело.

У раном хришћанском периоду алкохолна пића сматрана су Божјим даром - да се конзумирају и да се у њима ужива.

Бурбон је добио име по Округу Бурбон у држави Кентаки у Aмерици, гдје га је први пут произвео један баптистички свештеник.
Име виски је варијанта фразе "вода живота", која различито се спелујући даје имена неколико врста пића.

Најстарија дестилерија вискија постоји од почетка 18. вијека.

У току 18. и 19. вијека производња је била незаконита и малог обима.
Џони Вокер, Џорџ Балантај и браћа Чивас, били су ситни бакалини који су у својим радњама продавали виски.

Џон Девар је прва особа која је почела да продаје брендирани, обиљежени виски у боцама.

Краљица Викторија, једна је од првих који су тражили шкотски виски ван Шкотске, уживала је у свакодневној употреби вискија уз поподневни чај.

Aлкохолна јачина вискија некада је тестирана коришћењем барута.

Чашица вискија има 104 калорије, мање од стандардне чаше вина или пола кригле пива.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.