Колико је био моћан рачунар који нас је одвео на Мjесец?
Прошло је више од четрдесет година од слетања мисије Аполо 11 на Мjесец и не можемо а да се не запитамо – колико је био моћан компјутер који нас је одвео тамо?
Када је IBM-ов PC XT представљен 1981. године, најслабија конфигурација имала је 8 пута више меморије него компјутер за навођење који је коришћен за Аполо мисију – 16к наспрам 2к.
PC XT је радио на нjевероватној брзини од 4.077МХз – то је 0.004077ГХз. Аполов компјутер био је попут пужа у поређењу са овим – 1.024МХз.
Без обзира на све, очигледно да је по данашњим стандардима у питању био прилично архаичан компјутер. Компјутер који нас је довео на Мjесец био је скоро дупло слабији од IBM-овог компјутера који се појавио десет година касније.
Поставља се питање, шта је било толико фасцинантно са Аполо компјутером за навођење?
Импресиван дио није толико везан за хардвер колико за софтвер који га је експлоатисао.
Оперативни систем Аполо компјутера могао је да ради на 8 задатака у исто вријеме. У питању је заиста подвиг за то вријеме и нешто што данас узимамо здраво за готово.
Међутим, овај мултитаскинг није онакав каквим га данас замишљамо. Данашњи оперативни системи контролишу обављање задатака и у стању су да зауставе било који програм у било ком тренутку и да своју снагу пребаце на други задатак.
Аполов компјутер за навођење само је повремено био у стању да пребацује снагу са задатка на задатак.
Сваки компјутер такође мора да посједује и неку врсту интерфејса, било да су у питању само прекидачи и свјетла која трепере или нешто знатно комплексније.
Аполо компјутер био је знатно ближи прекидачима и свјетлећим тачкицама. Команде су уношене у комбинацији „глагол-именица”, а потом је све то уношено у форми бројева. Када слушате траке са Аполо 11 мисије, можете чути како се астронаути позивају на глаголе и именице у разговору са контролом мисије у Хјустону.
Наравно, ниједан компјутер не би био комплетан без порука о грешкама. Аполо компјутер имао је и то, али када би се грешка појавила, то би значило да је време да се опростите са животом.
Током мисије посада је грешком оставила радарски систем укљученим, док је екипа задужена за слетање користила други систем како би утврдила раздаљину до Земље. Грешке „1201” и „1202” су засвјетлиле и направиле праву пометњу у контролној соби и у самом броду. Грешке су у основи значиле да је компјутер примао превише података да би могао да функционише.
Поједини извори тврде да је Нил Армстронг обраћао врло мало пажње на електронску опрему приликом слетања и да је скоро ручно успио да спусти летјелицу свега 6 километара од планиране мете.
И на самом крају, шта би био програм без апдејта?
Посада Аполо 14 мисије сазнала је колико је заправо компликован њихов компјутер када су морали да унесу закрпу у систем током љета.
Компјутер је грешком добијао сигнале за прекид када нико није притискао дугме за прекид мисије. Док је летјелица орбитирала око Мјесеца, Насини инжењери смислили су закрпу за меморију (сав системски код био је смјештен у меморији која је могла само да чита податке и то није могло да се промјени без физичке закрпе).
Цио процес убацивања апдејта током љета трајао је отприлике 90 минута.
Када помислимо на све те невјероватне мисије, и шта је све било потребно да се оне остваре, никако не смијемо заборавити ни зној, сузе и крв који су били одговорни за прављење и програмирање Аполо компјутера.
Једном приликом, један од Насиних инжењера изјавио је да су на самом почетку разумјели сву комплексност рачунара за навођење највјероватније никада не би почели да раде на њему пошто би сматрали да је потребна технологија била знатно испред тадашњих могућности.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
