Колико брзо напредује човjечанство?

Истини за вољу, много тога се промjенило од како је укроћена ватра, направљен први точак и узгојени први усијеви.

Из перспективе космичког времена, напредовали смо вртоглавом брзином, развили телескопе, парну машину, открили гравитацију и електромагнетизам, као и силе које држе језгра атома на окупу.

Електрификација је трансформисала људску цивилизацију. Сада можемо обасјати сваки мрак, разговарати с људима с другог континента или управљати возилом ком није потребна коњска вуча.

Управо тај брзи напредак учинио је да комесар патентног завода САД Чарлс Х. Дјуел 1899. изјави: “Све што може бити изумљено, већ је изумљено”.

Ипак, колико још треба да напредујемо? Постоје ли границе нашег технолошког прогреса? Другим ријечима, ако је Дјуел погрешио у 1899. години, да ли би његове ријечи звучале пророчки 2099. или 2199?

Тинејџерске године

Одговор на то питање дијелом се ослања на дуговјечност људи као врсте. Како бисмо напредовали у науци, технологији и мудрости захваљујући којој их користимо, потребно је вријеме.

Историја живота на Земљи је историја истребљења, а упркос напретку који смо до данас остварили и даље смо осјетљиви на “бијес” природе, али и нас самих.

Зато је мјера нашег напретка и начина на који може бити остварен, повезана с нашим способностима да избјегнемо истребљење.

Имајући то у виду, Карл Саган имао је обичај да каже да су људи у периоду “технолошке адолесценције”.

Развијамо велике физичке моћи и у зависности од тога како их користимо, можемо сазрети у врсту са реалним шансама да достигне позне године.

Друга могућност је да се уништимо због тога што наша технологија напредује брже од наше мудрости или нас нека природна катастрофа збрише с лица земље, јер наша технологија није довољно брзо напредовала.

Када је поменути термин сковао седамдесетих година 20. вијека, Саган је имао на уму свеприсутну егзистенцијалну претњу: комбиновани нуклеарни арсенал САД и СССР што је у то вријеме представљало око 50.000 оружја.

Начин на који се наоружање гомилало, Саган је у неколико прилика упоредио са паљењем низа шибица у просторији испуњеној гасом.

Иако је сада тај број у опадању, опасности од оружја и даље су веома озбиљне, а приче о томе колико је свијет у неколико наврата био близу нуклеарног рата, само показују колико смо имали среће.

Међутим, срећа није та која продужава вијек врста на земљи. Саган је био забринут да нећемо довољно брзо сазријети да избјегнемо самоуништење, а чак је у серији “Космос” претпоставио да у наредних 100 година имамо само 40 одсто шансе да преживимо.

С друге стране, био је и оптимиста, увјерен да ћемо ширењем знања о космосу, једног дана сазнати да нисмо сами у њему, што би нас учинило мудријим и повећало наше шансе за опстанак.

“Само једна порука из свемира показаће да је могуће да преживимо технолошку адолесценцију”, написао је он 1978. у Смитхсониан Магазине.

“Могуће је да будућност људске цивилизације зависи од пријема међузвезданих порука”.

Мјерење раста

Други научници покушали су да дефинишу ниво нашег напретка на полу-квантитативни начин користећи нешто што се зове Кардашева скала, која се оријентише према потрошњи енергије човјечанства.

Скала је названа по совјетском астроному Николају Кардашевом, који је прије 50 година рангирао могуће ванземаљске цивилизације на основу њихових способности да прикупљају енергију.

Први тип користи и контролише енергију на планетарном нивоу. Она прикупља и користи количину енергије која доспијева до њене планете од звијезде. Ми бисмо били цивилизација првог типа када бисмо све енергетске ресурсе оријентисали на соларну енергију. Ипак, то није случај, иако стручњаци прогнозирају да ћемо у ту фазу ући за око 100 година.

Очигледно је да цивилизације које можда живе у другим звјезданим системима не примају једнаку енергију од својих звијезда, као што је то случај са Земљом. На примјер, да је наша планета мања или удаљенија од Сунца, можда смо већ могли превазићи први тип цивилизације.

Постоје и други фактори који би могли да нас доведу до те категорије. Потребно је да контролишемо енергију на планетарном нивоу, тако што ћемо зауздати моћне силе Земљине атмосфере, коре, мантије и језгра.

Цивилизација првог типа може да контролише вријеме, утиче на климу и спречи земљотресе и вулканске ерупције. Такође, способна је за међупланетарна путовања.

Напредак

Много напреднија од првог типа, цивилизација другог типа контролише енергију своје звијезде. Таква цивилизација не прикупља само енергију звијезде преко соларних панела, него и путем структуре, Дајсонове сфере, која готово у потпуности окружава њихову или суседну звијезду како би прикупљала њихове енергије.

Оне су такође способне за међузвјездана путовања која им омогућавају да колонизују на стотине звјезданих система.

Такве цивилизације могу да избјегну истребљења услијед неке природне катастрофе, једноставно тако што се преселе на друге планете.

Штавише, цивилизација другог типа може да помјера звијезде и управља црним рупама.

Тип три, који је најнапреднији на Кардашевој скали, има способности галактичких размјера. Припадници такве цивилизације имају трансгалактичке и интергалактичке бродове и раде са нивоима енергије који одговарају галаксијама или звјезданим јатима. Оне могу преживети било какав догађај у универзуму.

Кардашев није ширио скалу послије трећег нивоа, али други научници су то учинили чак до седмог типа. Што нека цивилизација припада вишем типу, то више њених чланова може да се упореди са божанствима, што парадигму теизма-атеизма обрће на најневјероватније начине, а разлику између смртника и богова готово потпуно брише.

Поглед у будућност

Ми смо свеједно рањиви. Ипак, могли бисмо значајно увећати наше шансе за опстанак, ако бисмо достигли ниво цивилизације типа један. Колико брзо напредујемо ка том циљу?

У погледу прикупљања и употребе енергије, остварили смо око 75 одсто тог циља. Иако нисмо усавршили међупланетарна путовања, ипак смо их извели. Послали смо сонде ван Сунчевог система, а слање људи у сличне авантуре сада је само питање инжењеринга, нешто што ћемо моћи да изведемо уз довољно новца и труда.

Без потребе за неким већим открићима, могли бисмо да градимо колоније на небеским телима близу Земљи и нешто мало даље, чиме би барем неколико хиљада људи могло да буде спасено у случају планетарне катастрофе.

Полако напредујемо и у предвиђању земљотреса, иако их и даље не можемо спречити. Пратимо објекте попут потенцијално опасних астероида, а раније ове године истраживачи на Исланду пробили су магму која је продирала у Земљину кору и тако ослабили моћ вулкана. Усавршавањем ове технике, могао би да се смањи притисак накупљене магме, која изазива вулканске ерупције.

Наше данашње способности указују да идемо у правцу достизања статуса цивилизације типа један. Да ли ћемо довољно брзо постићи свој циљ? То нико не може са сигурношћу тврдити, али нада постоји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.