Капија ка свемиру у бодљикавој жици

За вријеме нацистичке Њемачке се лако могла изгубити глава. Чак и само ако се спомене Пенеминде, мјесташце на острву Уседому на Балтичком мору. Тамо је још од краја тридесетих година прошлог вијека, ницала супер-тајна истраживачка станица за развој ракета. На њеном челу је био Вернер фон Браун, тада још млади научник којем је било јасно да само Хитлер и нацисти имају довољно новца да финансирају његову страст: ракетом кренути у свемир.

Трећег октобра 1942. је на лансирну рампу постављена ракета техничког назива „Агрегат 4". Много претходних експеримената завршило је неуспјехом, тако да су и нацисти већ постали сумњичави – има ли тај пројекат уопште смисла? Јер у то доба су са фронтова за њих већ почеле да стижу лоше вијести, а Хитлер је у Берлину маштао о „Чаробном оружју - Вундервафе" којим би могао да бомбардује и источну обалу Сједињених Америчких Држава.

Људско дјело – или дјело нељуди и логораша

Коначно, старт те ракете је успио. Она је, недуго након лансирања, постигла брзину четири пута већу од брзине звука и по први пута у историји, дјело људских руку отело се сили Земљине гравитације и бар на кратко „завирило" у свемир. То значи да се ракета попела на више од 100 километара висине.

Али то није било дјело само инжењера и физичара, већ и дејло на хиљаде логораша и присилних радника који су радили у Пенеминдеу. Велико је питање, да ли би нацисти уопште успјели да створе то „чаробно оружје" без њих.

Тамо је у појединим периодима радило 15.000 људи од којих су само малобројни били нацистичке главешине и инжењери. Услови живота и рада за те несрећнике били су стравични. Нацистичку трку у свемир животом је платило више од 20.000 присилних радника. Њима треба додати још хиљаде жртава тог нацистичког „осветничког" оружја, „Фергелтунгсвафе"– односно „Фау 2" (V-2). Јер, умjесто истраживања свемира, те ракете служиле су само за то да се настави бомбардовање Велике Британије.

Мистерија Пенеминдеа и даље узбуђује машту

Ипак, нацистичка тајна је откривена и Пенеминде су 1943. савезнички бомбардери практично сравнили са земљом. Тек недавно је свих 25 квадратних километара експерименталне станице отворено за јавност. Након рата, то је била забрањена зона војске Источне Њемачке и полигон за бојево гађање, тако да је потрајало док је све очишћено од неексплодираних направа. С друге стране, мистерија Пенеминдеа још увијек узбуђује машту тако да тамошњи музеј и Хитлерову „Капију у свемир" годишње обиђе око око 200.000 посјетилаца.

Кустос музеја Кристијан Милдорфер-Фогт се и концепцијом изложбе труди да покаже, како он каже „Јанусова два лица техничког напретка". С једне стране је лице до тада невиђених открића у ракетној технологији, али с друге – свједочанства из тамошњег концентрационог логора Карлсхагена 1 и смрт и патње које је донео тај испитни центар и оружје које се тамо стварало.

Почасни Хитлеров професор

Након рата, међу савезницима је владала права јагма за сваки шраф и сваки комадић папира који је остао од истраживања у Пенеминдеу. Коначно, један од најбоље очуваних примјерака тог славног „Агрегата 4" налази се у музеју – у Вашингтону. Лов је владао и на њемачке научнике који су учествовали у истраживању. И Вернер фон Браун постао је амерички држављанин и у великој мјери допринео америчком ракетном програму NASA којим је човjек стигао на Мjесец.

Ипак, кустос музеја у Пенеминдеу ни данас нема баш нарочито мишљење о „професору" Фон Брауну – како се представљао и у Америци. „Он би заправо требало да буде 'profesor h.c.' – али не honoris caus (почасни професор), него Хитлер causa: професуру је добио од Хитлера за заслуге за развој тајног оружја", констатује Милдорфер-Фогт. Јер упркос његовим заслугама за развој ракетне технологије - и иако практично не постоји фотографија фон Брауна у униформи, он је био Штурмбанфирер СС-а који је морао да зна колико жртава међу присилним радницима је коштао његов технички успjех.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.