Какве су шансе да се Шумахер икада опорави?
Звијезда Формуле један Михаел Шумахер пробудио се послије готово шест мјесеци у коми. Коматозни пацијенти често су веома тежак изазов чак и за врхунске љекаре, који располажу најмодернијом медицинском техником.
Научници из Белгије сада су открили нови начин за биљежење активности мозга код пацијената који нису у стању да се пробуде.
Михаел Шумахер је свијестан и реагује на проста упутства, каже његова менаџерка Сабине Кам. Упркос озбиљној повреди мозга, љекари су успијели да пробуде овог 45-годишњег спортисту из вјештачке коме. Али шта је са пацијентима код којих то не успијева?
Тим научника тврди да метода коју су развили доноси наду и за посебно тешке случајеве, односно за људе у трајном вегетативном стању.
Наиме, белгијски научници користе посебну врсту глукозе која емитује одређену дозу зрачења. Ти "активни молекули" се убризгавају у крв, и љекари затим прате ниво радијације. Уз помоћ ове технике може се утврдити метаболизам глукозе у различитим дијеловима мозга – та подручја једноставно "засијају" на мониторима. На основу тих показатеља, љекари могу да изводе закључке о вјероватноћи да се пацијент пробуди из коме.
Скривени знаци свијести
Стручњаци кажу да до 40 одсто болесника у трајном вегетативном стању не добије праву дијагнозу, уколико се знаци живота траже до сада познатим методиама. Многим члановима породице, али и медицинарима је неопходна помоћ при одлуци о искључивању апарата које такве пацијенте одржавају у животу. Ова метода научника у Белгији могла би да буде веома значајна управо код таквих дилема.
"Нас занима рад мозга код пацијената у коми, који могу да развију хроничне поремећаје свијести, као што је вегетативно стање", каже за Дојче веле Стивен Лорис, директор групе за изучавање коме у Универзитетској болници у Лијежу. "Трагамо за било каквим обликом свијести, а ако га не нађемо, покушавамо да утврдимо шансе за опоравак. Трудимо се да користимо нове технологије, нове начине скенирања мозга, да бисмо директно утврдили шта се дешава у мозгу пацијента."
Лорис каже да отприлике сваки трећи пацијент који доспије у његов центар има погрешну дијагнозу. Због тога је веома важно користити све стандардизоване методе, каже Лорис, јер чак и љекарима могу да промакну знаци свијести.
Танка линија свијести
Истраживачи из ове болнице у Белгији се истовремено фокусирају на двије технике. Прва је такозвано функционално тестирање уз помоћ магнетне резонанце. Другим ријечима, љекар може да затражи од пацијента у коми да подигне руку. Чак и када субјекат испитивања није у стању да испуни тај захтјев, то не значи да је потпуно несвијестан. Из тог разлога, доктори паралелно прате мождану активност свог пацијента. Понекад, на магнетној резонанци, љекари могу да примјете активност у центру за покрете у мозгу, након што од пацијента затраже да помјери шаку. То значи да је обољели чуо и разумио питање, иако не влада својим тијелом.
Други тест је такозвано ПЕТ скенирање, при чему се у мозак пацијента убризгава радиоактивно маркирана глукоза. „Тако можемо да визуелизујемо потрошњу глукозе у мозгу", објашњава Лорис. „Ако сте у коми или не одговарате на спољне надражаје, мозак показује веома ниску активност у такозваној мрежи свијести. Али чим постоје и најмање назнаке свијести, поједине тачке у мозгу показују готово нормалну активност."
Пацијенти који су повољно оцијењени након употребе ове методе, показују и боље резултате и на контролама годину дана касније, што значи да имају боље шансе за опоравак.
Помоћ угроженим породицама
Предвиђања на основу налаза научника из Белгије могу да помогну и породицама пацијената код доношења одлука око његе болесника. Понекад је веома тешко дати поуздану прогнозу за опоравак. Џуди Тејлор то зна из личног искуства – она се налази на челу добротворне организације "Brain Iwury is Big " у Великој Британији, заједно са још четири жене које је упознала у чекаоници одељења за неурологију једне лондонске болнице. Сајмон, Џудин муж, озбиљно је повређен у једној несрећи.
"Након отприлике 10 мjесеци, потврдили су да је у трајном вегетативном стању, али током слиједећих годину и по дана, он је почео да показује знаке преласка из вегетативног стања у стање минималне свијести", прича Џуди Тејлор за Дојче веле. "Понекад би се насмијешио када би му се неко љубазно обратио, лил би подигао палац или шаку када бисте га замолили. Знали смо да се опорављао, макар и у веома малој мјери".
Сајмон је ипак преминуо у априлу 2012, али од запаљења плућа. Насупрот пацијентима који, попут Сајмона, показују знаке опоравка, постоје и они чије тијело постепено слаби, па је породица принуђена да одлучи да ли треба угасити апарате који га одржавају у животу. И ту би прецизније методе мијерења мождане активности биле од велике помоћи.
Примјер за то је случај Кристофера Вотсона. Вотсон је провео око двије и по године на апаратима за одржавање живота, и породица је тада одлучила да оконча његову патњу. Ипак, у Великој Британији им је за то било потребно одобрење суда, а то је потрајало још двије године. "Правни поступак је био битка коју никоме не бих пожелио", каже Кристоферов брат Ендрју Вотсон.
На путу ка новим открићима
Утицај сазнања Лорисовог тима у Белгији могао би да буде огроман. Уз помоћ њихове методе, медицинари би коначно имали јасне индикације о томе који пацијенти имају реалне шансе да се опораве. На тај начин, било би могуће избјећи судске поступке попут оног кроз који је прошла породица Кристофера Вотсона.
Лорис и његов тим су вршили своја испитивања на преко стотину људи, али се надају да ће добити прилику да то понове на далеко већем броју пацијената. Додуше, технологија коју они користе је скупа, али неуролози вјерују да ће трошкови у догледно вријеме пасти и да већи број болница моћи да користи њхов метод у лијечењу коматозних пацијената. То би представлало огроман напредак .
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
