Како изгледа суочити се са смрћу у свемиру?
NASA је 16. јула скратила шетњу у свемиру ван Међународне свемирске станице након што је италијански астронаут Лука Пармитано примjетио да му у кацигу свемирског одијела улази вода. Он је након овог догађаја рјешио да напише блог и свима дочара како изгледа бити близу смрти у свемирском пространству.
Пармитано је управо написао блог на сајту Европске свемирске агенције у ком описује шта се тачно тог дана десило, укључујући и осјећај губљења вида и дављења у тмини свемира.
Свемирска шетња је почела без икаквих проблема, али је било мрачно јер је Сунце зашло: "Напољу је био мркли мрак, не попут црне боје, већ више као комплетно одсуство свијетла", написао је Пармитано.
Он и Насин атронаут Крис Касиди изашли су из ваздушне коморе, након чега су кренули ка мјесту на ком су радили, али је свако кренуо другачијим путем. Пармитано је изабрао директан пут, и та одлука му је највјероватније спасила живот.
"У том тренутку, нико од нас у орбити или тим на земљи, није могао да претпостави колико је ова одлука утицала на даље догађаје".
Убрзо након изласка у свемир, Пармитано је приметио да нешто није у реду.
"Осјетио сам да нешто није како треба. Неочекиван осјећај који је створила вода коју сам осјетио на врату изненадио ме је – а налазио сам се на мјесту гдје радије не бих желио да будем изненађен. Помјерио само своју главу лијево и десно потврђујући мој први утисак, надљудским напорима натерао сам себе да информишем Хјустон о нечему што ће сасвим сигурно скратити моју шетњу свемиром".
Инжењери у Хјустону отказали су свемирску шетњу и наложиил су астронаутима да се врате назад на станицу. Ово је била добра одлука зато што се Пармитанова ситуација погоршавала из тренутка у тренутак.
"Како сам се враћао ка ваздушној комори постајао сам све више сигуран да се количина воде повећава. Осјетио сам како ми прекрива сунђер на слушалицама и забринуо сам се да бих могао да изгубим аудио контакт. Вода је такође прекрила предњи дио заштите на кациги што ми је отежавало вид. Убрзо ми је прекрила и нос – то је био заиста ужасан осећај који сам само погоршао одлуком да мрдањем главом помјерим воду. У кациги је било толико воде да нисам био сигуран да при слиједећем удаху нећу напунити плућа водом".
Пармитано је требало да сачека Касидија да му помогне да уђе у ваздушну комору али је схватио да би то могло да потраје. Повукао је свој безбједносни кабл који га је потом повукао ка улазу у свемирску станицу...наставио је да га прати.
У том тренутку је направио план за случај да вода напуни кацигу и прекрије му уста.
"Једина ствар које сам могао да се сјетим јесте да отворим сигурносни вентил који се налазио поред мог десног увета – уколико створим контролисано губљење притиска био бих у стању да избацим нешто воде. Међутим, прављење рупе на мом одијелу био би потез очајника".
Међутим, успио је да стигне до отвора, као и Касиди. Њих двојица сада су могли да уђу у станицу.
"Док смо пролазили кроз процес изједначавања притиска, знао сам да уколико ме вода преплави, увијек могу да скинем кацигу. У том случају бих вјероватно изгубио свијест, али то није било ништа наспрам дављења унутар кациге".
Када су стигли до безбједности свемирске станице, Пармитано је напокон могао да скине покварену кацигу. Његов нос и уши и даље су били пуни воде пошто није постојала гравитација која би је избацила.
"Све се завршило добро по мене, али и даље нисмо завршили ту свемирску шетњу".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
