Како изгледа провести годину дана плутајући у свемиру?

Док сједите у кокпиту свемирског шатла прије самог полијетања уопште не чујете одбројавање. Постоји само тишина док гледате како се бројеви на сату нижу уназад. Онда долази нула, ракете се пале и истог тренутка имате осјећај као да вам је неко забио палац у кичму.

Током свог првог лета то су биле ствари које нисам очекивао. Ти услови никада нису били симулирани. Секунду касније, десила се слиједећа изузетно интересантна ствар – почео сам да се јако насилно тресем са једне стране на другу.

Првих десет секунди било је попут вожње тобоганом, мислио сам – "човјече, ово је баш озбиљно".

Од тог првог лета, провео сам више од годину дана у свемиру. Радио сам на телескопу Хабл, на свемирској станици Мир и био сам на шест свемирских летова.

Током свих тих мисија имао сам врло филозофских тренутака, али сам такође морао да наставим са животом из дана у дан.

Конзумирање хране и пића знатно је интересантније него на Земљи. Цијело искуство је попут камповања, социјални аспект је јако битан. Дио сте мале групе, на свемирској станици сам би само са још једним астронаутом, тако да је важно да се међу собом односите њежно и веома пажљиво. Знатно пажљивије него са члановима породице.

Иако храна није сјајна, има сасвим добар укус. Исто је и са пићем. Уколико на станици имате барем мало алкохола, веома ћете уживати у њему.

На станици Мир је био коњак. Усисате неколико капи уз помоћ сламке и он се шири у вашим устима, а дио може отићи и у нос пошто нема гравитације која би га вукла ка грлу.

Алкохол се апсорбује скоро истог тренутка, попут инстант измаглице коју имате када повучете први дим цигарете. Онда, док силази низ грло, добијате тај осећај топлоте.

Живот у свемиру никада не постаје нормалан. Увијек покушавате да се сналазите са оним што вам је на располагању, увијек импровизујете и измишљате ствари. Баш из тог разлога сте свијесни колико сте заправо изоловани.

Једини пут када сам се неколико тренутака осјећао очајно било је током осипа који сам добио на тијелу убрзо пошто сам стигао на станицу. На располагању сам имао само једну тубу масти а људи који су имали лијекове управо су ме напустили.

Најупечатљиви тренутак био је судар са карго бродом тешким седам тона док сам био на свемирској станици Мир. Изгубили смо сво напајање и трећину атмосфере. Окретали смо се без контроле у свемиру.

Сјећам се да сам дошао до прозора станице и ставио прст на њега, наспрам звијезда, како бих могао да процијеним колико брзо се окрећемо.

Нисам видио Земљу, није било никаквог свијетла, само галаксија. Био је то запањујућ поглед – црвене, зелене, жуте звијезде. У било ком другом тренутку дивио бих се том погледу.

Умјесто тога, рекао сам себи: "Знаш да тамо постоји барем милион других цивилизација, али оне не могу да ти помогну. Није их брига за оно што ти се тренутно дешава. Људи су толико мали и безначајни и мој проблем је толико небитан наспрам свега што се напољу налази. Међутим, то је мој проблем и ја морам да га ријешим".

И рјешили смо га.

Сада сам пензионисан. Постоји шанса за моје враћање у свемир али само као путник неке комерцијалне компаније која ће људе возити у свемир.

Посљедњих десет година помагао сам другима да оду у свемир и волим да гледам колико су узбуђени због тога. Живот кроз друге људе је савршено разуман начин да се поново вратите у свемир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.