Докле је ко стигао у свемиру
Свемирска трка САД и Совјетског Савеза, која је обиљежила неколико деценија прошлог вијека, можда ће ускоро дјеловати као дјечја игра у поређењу са трком у коју је у 21. вијеку укључено десетак нација.
Прошлонедељно лансирање јужнокорејске ракете “Наро-3”, домета 800 километара, узбуркало је духове у том региону у којем Кина, Јапан и Сјеверна Кореја одавно не крију амбиције ка развоју свемирских програма. Ракета коју је Сеул испалио не само да је ту земљу учинила тек 13. у свијету која је успјела да пробије “окове” Земљине атмосфере, већ је у њеном домету и кинески мегаполис Шангај и престоница Пекинг, што се нимало не свиђа Кини, али ни САД, које су савезник режима у Сеулу.
Кинези су успјели да у претходних десет година пошаљу првог астронаута у свемир, 2008. обаве прву “свемирску шетњу”, а прошле године успјешну мисију имала је и прва астронауткиња. До 2020. Кина планира постављање свемирске станице, а до 2025. слање човјека на површину Мјесеца.
До 2024. Американци би жељели да имају сталну базу на Месецу. Боравак свемирског возила “Кјуриозити” прошле године на површини Марса увод је и у “освајање” Црвене планете.
Поред Мјесеца и Марса, Русију занима и Венера. План власти у Москви је да око 2016. лансира летјелицу која би вршила истраживања у орбити ове планете. Амбициозне палнове у вези са свемиром има и Индија, која развој мисија жели да започне слањем летјелице “Мангаљан” у орбиту Марса. Укупни трошкови овог програма процијењени су на 83 милиона долара. Иако се западни медији поспрдно односе према вијести да је Иран успио да у свемирској капсули “Пишгам” пошаље мајмуна у свемир и безбједно га врати прошле недјеље, ово је велики корак Техерана ка слању људске посаде у космос.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
