Да ли се глобално загријавање успорило?

Климатолози нису сигурни. Оно што знају је да је просјечна температура ваздуха на земљиној површини порасла за око 0,8 степени Целзијуса од 1998. која је била најтоплија у 20. вијеку.

Већег загријавања нема, иако човјечанство наставља да емитује у атмосферу огромне количине угљен диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште.

Свијет је у небо послао око 110 милијарди тона угљен диоксида између 2000. и 2010. што је око четвртине укупне количине емитоване од почетка индустријске револуције.

Према познатим климатолошким моделима, ефекат стаклене баште чини да гасови у атмосфери заробљавају сунчеву радијацију, умјесто да је одбијају и шаљу у свемир.

Међутим, стручњаци који не вјерују у постојање климатских промјена, тврде да клима није осјетљива на емисију гасова и да је сасвим непотребно усвајати скупе мјере смањења употребе фосилних горива.

"Нема проблема са глобалним загријавањем", изричит је Јан Плимер, професор Аустралијског универзитета у Мелбурну. "Оно је заустављено 1998. године".

Упркос томе, стручњаци тврде да температуре непрекидно расту и да ће свијет бити све топлији због тога.

Планета се загријала за око 0,8 степени Целзијуса, што звучи мало, али представља, глобално гледано, велику промјену и изазива топљење поларног леда.

То не објашњава, међутим, шта се дешава са "вишком" топлоте, коју су гасови можда заробили на земљи.

Топлота је можда заробљена у дубинама океана. Свјетска мора апсорбују више од 90 одсто додатне енергије коју гасови заробљавају на земљи, али су ретко укључени у процјене о глобалном загриавању (у обзир се углавном узима температура ваздуха).

Недавна студија објављена у журналу Geophysical Research Letters показала је да су воде океана на дубини од 700 метара загријане, иако на површини температура остаје стабилна.

"Ако то узмемо у обзир, глобално загријавање се заправо није успорило. Ако би се топлота из дубина проширила и на површину, дошло би до изненадног новог загријавања", каже Ричард Ален, климатолог британског Рединг универзитета.

Други међутим сматрају да већи дио топлоте није ни доспио у Земљин климатски систем, зато што Сунце у посљедњих неколико деценија и не сија као обично.

У току циклуса који трају у просјеку 11 година, Сунчева енергија има успоне и падове, што суптилно мијења климу на Земљи.

Посљедњи соларни максимум био је 2000. године, а од тада траје соларни минимум. Кевин Тренберт из америчког Националног центра за атмосферска истраживања каже да ниже сунчево зрачење може бити одговорно за губитак око 15 одсто топлоте.

Друга теорија је да око 30 процената топлоте нестаје због утицаја честица стратосфере које блокирају сунчеву свјетлост. Оне су заправо резултати загађења услијед сагоријевања угља у кинеским фабрикама и прашина од вулканских ерупција. Ипак, оне не доприносе загријавању, него напротив одбијају сунчево зрачење од планете.

Шта нас чека у будућности?

Већина климатолога прилагођава своја предвиђања у складу са новим мјерењима. Ипак, већина се слаже да претња Земљи није нестала.

Недавна студија објављена у журналу Nature Geoscience анализирала је податке прикупљене у посљедњој деценији и израчунала да двоструко већа концентрација угљен диоксида у атмосфери у односу на преиндустријско вријеме може подићи температуру за још око 2,5 степени.

То је мање од оног што је прогнозирао панел за борбу против глобалног загријавања Уједињених нација, али ипак много.

Чак би и два степена више значила праву катастрофу, топљење леда, раст нивоа мора, поплаве обалских градова, дуге суше и друге климатске појаве.

Ричард Линдзен, метеоролог Технолошког института у Масачусетсу сматра да Земља може да регулише своју температуру, као уз помоћ термостата, захваљујући облацима.

Он каже да када се температура на површини повећава, влажни ваздух који се издиже из тропских подручја, одбацује више влаге, што омогућава стварање високих облака цируса.

Попут гасова који изазивају ефекат стаклене баште, цируси задржавају топлоту у атмосфери.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.