Да ли биљке мисле?

Неки кажу да биљке чак имају и памћење. Да ли то значи да биљка и мисли, као и да ли може да се говори о „неурологији" биљака? Научник Данијел Чамовиц открива изненађујући свијет у коме биљке виде, осећају, памте... Познато је деценијама да биљке користе свјетлост, не само због фотосинтезе, већ и као сигнал који мења начин на који биљка расте. Чамовиц каже да је у истраживању открио јединствену групу гена неопходну да би биљка знала да ли се налази на свијетлу или у мраку.

Мислило се да су ови гени јединствени за свијет биљака, што се идеално уклопило са његовом жељом да избјегне било шта што има везе са људском биологијом. Али на његово велико изненађење и противно свим плановима, касније је открио да је ова иста група гена такође дио људске ДНК. Ово је довело до очигледног питања − шта ови „за биљке специфични" гени раде у људима? Много година касније сазнали су да су ови гени важни и за животиње, као тајмер за поделу ћелија, раст неурона и функционисање имуног система. Оно што је, према његовим ријечима, највише задивљујуће, јесте то што ови гени такође регулишу и животињске реакције на свјетлост.

Он каже да док не промјенимо начин реаговања на свјетлост, као што то чине биљке, на нас утиче наш унутрашњи сат, који нас држи на двадесетчетворочасовном ритму, и због тога кад путујемо преко пола свијета имамо проблем с временском разликом. Али, како он каже, овај сат може да буде ресетован од стране светлости. „Пре неколико година сам показао, у сарадњи са Џастином Блауом са Њујоршког универзитета, да мутантске воћне мушице којима фале неки од ових гена губе способност да реагују на свјетлост.

Онда сам схватио да генетске разлике између биљака и животиња и нису толико значајне колико сам некад мислио. Почео сам да испитујем паралеле између биљне и људске биологије, иако је моје истраживање еволуирало из проучавања биљних реакција на свјетлост при проучавању леукемије код
воћних мушица", каже Чамовиц.

Комплексни организми Чамовиц каже да многи људи нису свјесни да су биљке комплексни организми који живе богате и сензуалне животе. Многи их гледају као неживе објекте, који се не разликују много од стијена. Чињеница да људи лако побркају свилено цвијеће с правим, или вјештачку божићну јелку са живом, примјер је како се односе према биљкама.

„Ако постанемо свјесни укорјењености биљака која их чини имобилним, онда можемо да почнемо да цијенимо њихову софистицирану биологију која се дешава у лишћу и цвијећу. Ако размислите о томе, укоријењеност је велико еволуционо ограничење. То значи да биљке не могу да побјегну од лоше околине, не могу да мигрирају у потрази за храном или својим паром, као што то чине животиње. Зато биљке морају да развију невјероватно осјетљиве и комплексне сензорне механизме који ће им дозволити да преживе у вјечно променљивим околинама", каже Чамовиц. Он пореди биљке са људима.

„Ако сте гладни или жедни, можете да одете до најближег извора воде. Ако вам је вруће, можете да се преселите на сјевер, ако тражите пара, можете да одете на журку, али биљке су непокретне и оне морају да виде гдје им је храна. Морају да осијете вријеме и да намиришу опасност. Само зато што не видимо да се биљке крећу не значи да се у њима не одигравају богати и динамични процеси", тврди овај научник.

Поставља се и питање да ли биљке осјећају мирисе? Чамовиц сматра да прво мора да се дефинише шта је мирис како би се одговорило на ово питање. „Кад омиришемо нешто, осјетимо испарљиву хемикалију која се шири ваздухом и онда на неки начин реагујемо на мирис. Најјаснији пример код биљака је оно што се дешава током воћног сазријевања. Можда сте чули да ако зрело и незрело воће ставите у исту чинију, незрела воћка сазријева брже.

То се дешава зато што зреле вочке пуштају феромоне у ваздух, а зеленије воће осјећа то, па и само почиње да зри. То се не дешава само у нашим кухињама већ и у природи. Кад једна воћка почне да зри, испушта хормон етилен, који осјећају сусједне воћке, све док цијело дрво не сазри мање или више синхронизовано", објашњава Чамовиц. Паразитска биљка вилина коса не умије да користи фотосинтезу и мора да живи на другим биљкама. Домаћина налази захваљујући мирису. Она може да осјети хемикалије које испуштају биљке у близини и покупиће ону која јој је најпривлачнија. У једном експерименту научници су показали да ова биљка преферира парадајз у односу на пшеницу јер јој се више свиђа тај мирис.

Међусобна комуникација

Док гомиле истраживања подржавају идеју да биљке виде, миришу, осјећају, неке подржавају и могућност да биљке чују. Многи су чули приче како биљке цвијетају у просторијама гдје се слуша класична музика, али са еволутивне перспективе је могуће да биљкама није ни потребно да чују. „Наши рани преци су могли да чују опасног предатора који их прогони из шуме, док данас чујемо мотор кола која се приближавају. Иако биљке могу да се окрећу ка сунцу, да се савијају под гравитацијом, не могу да побјегну. Не мигрирају на крају сезоне. Као таквима, звучни сигнали, које ми користимо у нашем свијету, биљкама су ирелевантни. Упркос томе, нека најновија истраживања дају назнаке да биљке реагују на звук, у ствари, више на вибрације", каже Чамовиц.

Питање међусобне комуникације биљака интригира многе научнике. Чамовиц каже да то зависи од тога како се дефинише комуникација. „Нема сумње да биљке реагују на знакове других биљака. На примјер, ако јаворово дрво нападну бубе, оно испушта феромоне у ваздух које покупи околно дрвеће, што им даје знак да почну да луче хемикалије које ће им помоћи да се изборе са предстојећим нападом буба. Према томе то је дефинитивно вид комуникације", рекао је. Чамовиц каже да је неопходно поставити и питање намјере. Да ли дрвеће комуницира, односно да ли нападнуто дрво покушава да упозори околно дрвеће? „Можда има више смисла да нападнута грана комуницира са другим гранама истог дрвета у покушају за опстанак, док околно дрвеће, само прислушкује и има корист од тих сигнала", тврди он.

Памћење и мишљење

Биљке имају неколико различитих форми меморије, као и људи. Имају краткотрајно памћење, имуну меморију и чак трансгенерацијску меморију. „Знам да је неким људима тешко да схвате овај концепт, али ако памћење подразумјева формирање меморије (кодирање информација), задржавање меморије (чување информација) и призивање меморије (преузимање информација), онда биљке дефи− нитивно памте", каже Чамовиц. Он то објашњава на примјеру венерине мухоловке којој морају да буду додирнуте двије длаке како би се затворила, па према томе она памти да је била додирнута првом длаком, али то траје само 20 секунди, и онда заборавља. Док је краткотрајна меморија код венерине мухоловке базирана на електрицитету, попут неуролошке активности, дуготрајна меморија се базира на епигенетици − промјени у активности гена које не захтевају алтернације у ДНК коду, као што то чине мутације, које се преносе с родитеља на потомство. Чамовиц каже да биљке немају неуроне као што ни људи немају цвијеће, али да им нису потребни неурони како би имале међућелијску комуникацију и складиште информација и могућност њиховог процесирања. Чак ни код животиња, нису све информације процесиране и чуване само у мозгу. Различити дјелови биљака комуницирају међусобно, размјењујући информације на ћелијском и еколошком нивоу. „Раст корјења је независан од хормонских сигнала који се генеришу на врховима изданака и транспортују до корења које расте, док развој изданка делимично зависи од сигнала који се генерише у корењу. Лишће шаље сигнале до врхова изданка и говори им да почну да праве цвјетове", рекао је. „На неки начин једна цела биљка представља аналогију људском мозгу. Иако немају неуроне, биљке производе, и на њих утичу неуроактивне хемикалије", закључио је Чамовиц.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.