Четири ствари које нисте знали о брзини свијетлости
Године 1676. дански астроном Оле Ремер објавио је своје прорачуне о брзини свијетлости. Иако их Касини није прихватио, Њутн јесте.
Ове године Google је пригодним цртежом обиљежио 340 година откако је дански астроном Ремер измјерио брзину свијетлости.
Ријеч је о врло тешком подухвату. Човјечанство практично све до 17. вијека није схватило да свијетлост уопште путује.
Први који је покушао да измјери њену брзину био је Галилео Галилеј, који је своје помоћнике организовао тако да једни другима с оближњих брда шаљу лампама свјетлосне сигнале, а затим биљеже резултате. Ипак, научници нису постигли ништа. Резултати су се међусобно толико разликовали да је било јасно да нема говора о томе да су ухватили било какву стварну вриједност.
Ремер је био први који је схватио да ће морати да се позабави много већим удаљеностима. То је схватио и Кристијан Хајгенс, али је Ремер први ухватио свијетлост у тренутку проласка кроз циљ.
Од 1676. започео је низ мјерења којима је посматрао кашњење помрачења Јупитерових сателита у односу на очекиване тренутке помрачења с озбиром на кретање небеских тијела које је тада било увелико познато. Ни то није било једноставно, али је ипак успио да измјери да је свијетлости са сателита Ио било потребно седам минута дуже да стигне до Земље када би се Земља удаљавала од Јупитера, у односу на период када би се приближавала Јупитеру.
Физичар је дошао до уверљивих резултата и једино што је преостало било је да о својем открићу обавијести Краљевску опсерваторију. Али, други великан астрономије, Ђовани Доменико Касини, тадашњи директор опсерваторије, није прихватио Ремерове доказе. Ситуацију је олакшало то што је Исак Њутн прихватио резултате и тиме отворио врата њиховом опшем признању у научном свијету.
Двије деценије након Ремерове смрти, 1710. године, његова мјерења потврдио је британски астроном Џејмс Бредли.
Данас знамо да свијетлост путује брзином од 299,792.458 метара у секунди, а то значи да свијетлосна година означава готово непојмљиву удаљеност од 9500 милијарди километара.
Сунце је од нас удаљено 149 милиона километара, а свијетлост ову дистанцу прелази за осам минута и 20 секунди. Свијетлости је од Земље до Месеца потребна само једна и по секунда, али зато до нама најближе звијезде, Проксиме Кентаури, путује чак 4,2 године. Најудаљенији објекат који смо икада угледали је галаксија MASC0647, која је од нас удаљена 13,3 милијарде свијетлосних година. Данас је, заправо, видимо онакву како је изгледала врло кратко након Великог праска.
Логично питање које се поставља је да ли је могуће путовати брзином свијетлости? Одговор је одричан, а проблем је детаљније образложио Алберт Ајнштајн. У својој теорији релативитета славни физичар је доказао да, уколико се материјално тијело креће све брже, његова релативна маса постаје све већа у односу на масу које је имало у стању мировања. А то онда значи да је за убрзање неопходно улагати све већу енергију. Теоријски, у тренутку кад би материјално тијело достигло брзину свијетлости, његова маса би постала бесконачна.
То би значило прво да је у убрзање уложена бесконачна енергија, што је немогуће јер бесконачна енергија не постоји. Друго, бесконачна маса значила би бесконачну гравитациону силу тог тијела, што би означило крај свемира. Зато и јесте случај да фотон, као елементарна честица, квант свих облика електромагнетног зрачења укључујући и свијетлост, нема масу. На њега се зато не односе проблеми с бесконачном масом при брзини свијетлости. А, логично, није у стању да се креће ниједном другом брзином осим искључиво - свијетлосном.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
