CERN: Када виљушке полете у ваздух

Атмосфера је опуштена, ходници су препуни научника који бучно расправљају на неком од 50 језика колико се може чути у CERN-у.

Обезбjеђење је непримjетно, а улаз у CERN кроз рецепцију управне зграде дjелује као да улазите у неки мањи хотел. Посjетиоци на улазу добијају картице са личним подацима на којима је исписана и дужина трајања посjете CERN-у, а уз помоћ којих се крећу кроз лавиринт ходника.

Читав научни комплекс се састоји од великог броја зграда, разбацаних у круг, које изнад земље прате пречник Великог сударача хадрона (LHC) од 27 километара, који се налази 100 метара под земљом, обухватајући територију Швајцарске и Француске. Граница је непримjетна, а тек би на сугестију неког од домаћина постали свијесни да, на примјер, бијела линија која раздваја лијеву и десну траку пута заправо представља границу између двије земље.

Пошто су објекти у којима се обављају експерименти удаљени, а до неких смо путовали и по двадесетак минута колима, жила куцавица читавог комплекса јесте ресторан са кафетеријом. Подсјећа на студентску мензу. Тацне и прибор се узимају на почетку реда. Гужва је и када се прође каса права је умјетност пронаћи слободну столицу. Овдје један до другог могу да сједе и студенти и нобеловци.

Није немогуће ни да током разговора два научника, у ваздух полети прибор, како нам је испричао Небојша Смиљковић, јер се у кухињи CERN-а кашике, виљушке и ножеви скупљају магнетима, па су намагнетисани.

Као и у било којем другом студентском граду, овдје постоје спаваонице које користе научници, купатила са тушевима које су и новинари из Србије имали прилике да „испробају" послије пута од 1.500 километара комбијем. Ту је и вртић за дјецу запослених, а научници имају на располагању и велики број клубова, како нам је испричала Даница Стојиљковић, једна од младих истраживача београдског Института за физику, која је имала ту привилегију да у CERN-у буде двије године.

Овдје се, како прича, много води рачуна о спорту, јер је живот научника претежно сједећи, па многи возе бицикл по кругу CERN-а, одлазе на скијање, играју тенис, рагби, плове кајаком или једрилицом, тренирају бокс, иду на јогу...

Овдје годишње дође око 30.000 посјетилаца из читавог свијета, организују се посјете школа и факултета. Иако на први поглед дјелује да кретање посјетилаца није ничим ограничено, тек када сиђете под земљу постајете свјесни да ограничења и те како постоје. Новинари су имали прилике да четири пута сиђу под земљу и обиђу експерименте у којима учествују наши научници, а како смо чули од домаћина, у сам тунел се ријетко улази, па многи научници из CERN-а никада нису видјели све оно што је омогућено новинарима током ове посјете.

До лифта, којим се спушта 100 метара испод земље, стиже се кроз неколико сигурносних врата и са обавезним шљемом на глави. Забрањене су и штикле и отворена обућа.

Прва врата су дупла, отварају се специјалним кључем, а када се закорачи у простор између двоја врата, неопходно је и скенирање зенице. Уз општи смијех, потписница ових редова је успјела да прође кроз прва врата тек из петог пута, док нисмо открили у чему је проблем: када се закорачи у простор између двоја врата, ширине тридесетак центиметара отприлике, особа мора да стане у тачно предвиђену коцку и при том мирује неколико секунди. Врата се отварају ако је процедура спроведена како треба, а остају затворена уз аларм уколико сте смјестили стопало неколико центиметара ван предвиђеног мјеста или ако вам се клати машна на торби, па сензор детектује двије особе, уместо једне.

О потенцијалној опасности или радијацији нико од нас није размишљао све до тренутка када смо на пола пута ка CMS експерименту замољени да се вратимо у контролну собу, јер се огласио аларм. Наш водич Драгослав Лазић Лаза, који је од српских научника најдуже у CERN-у и за којег смо стекли утисак да зна сваки центиметар тунела, сваку пукотину и кривину у овој највећој свјетској лабораторији, прекинуо је обилазак ријечима да нема силаска под земљу док се не утврди шта се догодило. Акцидент, како су га назвали и како смо сазнали сат времена касније, била су – заглављена врата.

Док смо обилазили контролну собу, крцату компјутерима, нисмо могли а да не примјетимо двадесетак празних флаша шампањца стандарде величине и једну која је одскакала од „окружења". Лаза и Предраг Миленовић су нам објаснили да свака флаша представља једно научно откриће, а да је највећа отворена када је откривен Хигсов бозон. Предраг је био присутан када се то догодило и о томе истог тренутка обавјестио јавност у Србији.

Приликом изласка из зграде у којој се одвија експеримент, постоји и уређај који мјери радијацију тако што се испруже руке или стане стопалима на апарат. Новинарима је показано да имају 0,0 радијације на крају посјете, а морали смо да потпишемо и изјаву да смо видјели да нисмо озрачени.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.