Београђанин творац револуционарне бионичке руке

Др Станиша Распоповић, који ради у Швјацарском институту за Техонологију (EPFL) и Италијанском инситуту за Биороботику (SSSA), покушао је да са Силвестром Мићером и тимом EPFL института уклони један од главних недостатака постојећих простетичких удова – недостатак осjећаја додира.

„Још од открића прве протезе 1914, до данас 2014, дакле за сто година, није било могуће да ампутиране особе осете оно што раде са протезом. Као последица тога, велики део корисника је осећао протезе као страно тело и одбијао да их користи, уколико наравно има другу руку", објашњава он.

Распоповић и Мицера

Прва особа на свијету која је упркос ампутацији успјела да осјети богате сензоријалне информације путем протезе која је била повезана са нервима у надлактици, био је Денис Або Соренсен из Данске.

Он је током једномјесечног тестирања могао интуитивно и вољно да ухвати објекте и да са повезом преко очију, идентификује оно што је додиривао. Прототип ове бионичке технологије тестиран је у марту 2013. током клиничког испитивања у Риму под надзором Паоло Мариа Росинија у Гемели болници (Италија).

Сензори су мјерили квантитет притиска у вјештацким тетивама који контролишу покрете прстима, а затим се та мјера претварала у електричну струју којом су стимулисани нерви. Али овај електрични сигнал је сувише јак да да би био схваћен од стране нервног система.

Уз помоћ компјутерских алгоритама, научници су трансформисали електрични сигнал у импулсе који сензорни нерви могу тумачити. Чуло додира је постигнуто слањем дигитално рафинисаног сигнала преко микроелектрода које су хируршки имплантиране у остатак Соренсенонвих нерава у надлактици.

Бионичка протеза која враћа осјећај додира

"Били смо забринути због смањења осетљивости у Денисовим нервима јер нису били коришћени у више од девет година", објашњава др Распоповић.

Ови проблеми су избледели како су научници успјешно активирали Соренсеново чуло додира.

Научни рад је објављен 5.2.2014, у престижном Science Translational Medicine, и представља сарадњу под називом "Lifehand 2" између неколико европских универзитета и болница.

„Рад на овој технологији је трајао више од деценију, а већ наредне године се очекује да бар неколико нових субјеката буде тестирано са модернијом верзијом, која би евентуално могла да се корисити на дужи временски период. Ипак, комерцијализација ће морати да причека на детаљне клиничке тестове", каже др Распоповић.

Пацијенти могу да се пријаве за тестирање нове бионичке руке путем сајта европског пројекта EPIONE који је тренутно у изради, или директним контактом са лабораторијама у Лозани (epfl.ch) или Пизи (sssa.bioropoticinstitute.it).

„Избор кандидата је врло озбиљан и повезан са њиховом психолошком стабилношћу, мотивацијом и наравно стрпљењем", објашњава др Распоповић.

О Станиши Распоповићу...

"Рођен сам у Београду 1983. где сам и исао у основну школу, и у престижну Математичку гимназију. Након матуре сам отишао на студије електротехнике у Пизу захваљујући стипендији коју сам тамо добио. Када сам стигао у Италију, упоредо са факултетом сам радио као перач судова, носач, затим развозач пица и конобар. Ти послови су ме још више очврсли у намери да истрајем.

Након тога сам завршио Мастер биомедицинског инзењеринга у Пизи и Барселони. Урадио сам докторат из Биомедицинске роботике између Пизе, Цириха и Барселоне.

Данас радим паралелно у два инситута (Швајцарски инситут за технологију и Биороботски институт у Пизи) као истраживач. Говорим пет језика, и увек се радо враћам у Београд, где бих заиста волео да имам могућности да сарађујем са неким и да помогнемо враћању насег друства на достојанствени ниво који заслужује. Иначе, изузетно сам лепо прихваћен и у Италији и у Швајцарској, јер радим у местима интернациноланог карактера и отворених погледа", каже др Распоповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.