Барбадоски орашчић “једе” угљеник и спасава планету?
Берлин - Њемачки научници са Универзитета „Хохенхајм” тврде да би уколико се засаде милиони хектара барбадоског орашчића, биљке која „једе” угљеник, процес глобалног загријавања могао да се преокрене, преносе агенције.
Малена и жбунаста биљка која се зове барбадоски орашчић, промијениће ток будућности, тврде научници.
Њена тајна лежи у способности да за себе веже невиђене количине угљеника, пише “Сајнтификамерикан”.
Недавно истраживање њемачких научника показало је да су милиони хектара биљке “Јатропха цурцас”, или барбадоског орашчића, на приобалним и сувим теренима идеалан начин да се ријешимо угљен-диоксида, који захваљујући супериндустријализацији планете не тако полако пуни нашу атмосферу.
Док идеја угљеничних фарми, засада чија је примарна сврха да црпе угљеник из атмосфере и смањују ефекат стаклене баште није нова, употреба барбадоског орашчића тек је недавно пала на памет научницима.
Орашчић би, уколико би замисао успјела, могао да зароби између 17 и 25 тона угљен-диоксида по хектару сваке године, и то у периоду од 20 година од тренутка од кад је засађен.
- Само биљке могу да нам помогну. Само оне могу да црпе угљен-диоксид из атмосфере - каже Клаус Бекер, вођа истраживачког тима Универзитета „Хохенхајм” у Штутгарту.
Према истраживању њемачких стручњака, уколико се 730 милиона хектара земље (пет одсто укупне површине копна на Земљи) засади орашчићем, тренд повећања концентрације угљен-диоксида у атмосфери био би заустављен!
Како не би биле конкуренција пољопривреди, угљеничне фарме биле би концентрисане у сувим и приобалним областима.
Битна ставка је издржљивост барбадоског орашчића, који успјева да преживи тамо гдје ниједна друга биљка не може.
Даље, од сјемена орашчића, које није јестиво, може да се производи биогориво, а сама биљка може да издржи готово све температуре, па и висок ниво контаминације тла.
Такође, орашчић расте изузетно брзо и развија велики корјенски систем, што је веома битно за процес везивања угљеника.
Око милијарду хектара земљишта погодног за угљеничне фарме већ постоји у разним приобалним и пустињским областима, у Мексику, Намибији, Саудијској Арабији и Оману.
Уколико би се сва та земља искористила за угљеничне фарме, концентрација угљен-диоксида у атмосфери могла би да се смањи знатно у периоду од 20 година.
Иначе, укупан трошак оваквих фарми био би око 50 евра по заробљеној тони угљеника, што се сматра разумном цијеном за спровођење подухвата који би могао да спасе свијет.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
