Зашто је ућуткан човjек који је 1975. изумио дигитални фотоапарат?
Радећи у Кодаку, Стивен Сасон изумио је 1975. године први дигитални фотоапарат. Ово откриће, међутим, није наишло на позитивне реакције водећег врха компаније.
Недуго након доласка у компанију Кодак, Сасон је добио наизглед неважан задатак – да утврди постоји ли практична примјена CCD сензора који је изумљен пар година раније.
"Скоро нико није знао чиме се бавим јер је у питању био мали пројекат. Није била тајна, већ једноставно нешто чиме сам се тих дана занимао како не би радио нешто напорније, претпостављам", каже Сасон.
Наручио је неколико сензора који су биљежили дводимензионалне свјетлосне обрасце и претварали их у електрични сигнал. Сасон је покушавао да начини снимак, али електрични импулси брзо су нестајали.
Забиљежени приказ покушао је да одржи помоћу тара релативно новог процеса – дигитализације, односно претварања електричних импулса у бројеве. Али ово рјешење водило је новом изазову – складиштењу података путем RAM меморије, а затим пребацивању садржаја на гидиталну магнетну траку.
Коначни резултат био је уређај Рубе Голдберг који се састојао из објектива осмомилиметарске камере, преносивог дигиталног касетофона, 16 NiCd батерија, конвертера аналогног у дигитални сигнал и неколико десетина електричних кола повезаних са неколико електронских плоча.
Можда цијела ова скаламерија дјелује чудно у данашње вијеме, али треба имати у виду да је у питању ера масовне употребе рачунара наступила тек деценију касније.
Наравно, проблемима овдје није био крај – сада је требало изумијети систем за приказивање садржаја који би дигиталну информацију са касете претворио у нешто што би се могло видјети на телевизији – дигитални приказ.
Запослени у компанији Кодак били су врло сумњичави.
"Били су убијеђени да нико никад не би желио да гледа фотографије преко телевизора", наводи Сасон.
Нису помогле ни бројне демонстрације. Сасон би однио камеру у конференцијску салу и показао водећем врху компаније резултате свог рада.
"Биљежење снимка трајало је само 50 милисекунди, али су биле потребне 23 секунде да се пребаци на касету. Извадио бих је, предао свом помоћнику и убацио у систем за приказивање добијеног садржаја. Након 30 секунди појавио би се црно-бијели снимак величине 100 са 100 пиксела", истиче Сасон.
Иако је квалитет био врло слаб, објаснио је да би са развојем ове технологије расла и резолуција. Покушавајући да упореди систем да тадашњим електронским уређајима, предложио је да уређај замисле као "ХП дигитрон са објективом". Чак је почео да помиње и слање садржаја путем телефонске линије.
Али одговор компаније у најбољем случају био би врло млак.
"Класичне фотографије биле су у употреби више од 100 година и нико се на њих није жалио, а њихова израда била је јефтина. ‘Зашто би се онда ико замарао гледањем фотографија на телевизору?’, рекли би."
Највише примједби долазило је из одсјека за маркетинг. Компанија Кодак држала је монопол на тржишту и зарађивала огромне суме новца у свакој фази фотографског процеса – ако бисте славили дјечији рођендан, купили бисте Кодак филм. Ако бисте развијали филм, могли сте да га пошаљете компанији који би га развила на Кодак фото папиру, користећи Кодак хемикалије.
У питању је био одличан пословни модел.
Када су директори компаније упитали Сасона у којем моменту би нови производ могао да постане конкурентан, објаснио је ситуацију Муровим законом, према којем се напредак у развоју дигиталне технологије удвостручава на сваке двије године. За то би била потребна резолуција од 2 милиона пиксела, односно 15 до 20 година. Кодак је свој први дигитални фотоапарат избацио на тржиште 18 година касније.
"Када тим људима помињете период од 20 година - кад нико од њих неће више радити у компанији, они се скоро уопште не узбуђују. Али, дозволили су ми да наставим рад на дигиталном фотоапарату, компресовању слике и меморијској картици", објашњава Сасон.
Први дигитални фотоапарат патентиран је 1978. године. Сасону је било забрањено да јавно говори о својем прототипу или га показује било коме ван компаније.
Са својим колегом Робертом Хилсом изумио је први модерни ДСЛР фотоапарат који изгледа и функционише попут данашњих професионалних модела. Имао је сензор од 1.2 мегапиксела, функционисао по принципу компресије визуалног приказа и садржао меморијску картицу.
Компанија Кодак и даље није била заинтересована за производ јер би његово рекламирање угрозило продају филма.
"Након тога, расправа је била завршена. Било је само питање времена, а компанија је и даље била сумњичава. Тај фотоапарат никад није угледао свјетлост дана", каже Сасон.
Ипак, све до свог истека у САД, 2007. године, патент је Кодаку донио милијарде долара јер се налазио у власништву компаније, а не Сасона. Већина произвођача дигиталних фотоапарата плаћала је примјену ове технологије. Али, Кодак је сјекао грану на којој сједи.
"Сваки продати примјерак дигиталног фотоапарата угрожавао је постојећи аналогни модел. Филмове ускоро више нико није хтио да купи", закључује Сасон.
Модел који је изумио данас је изложен у Националном музеју америчке историје "Смитсонијан", а предсједник Барак Обама одликовао је Сасона 2009. године Медаљом из области технологије и иновација.
Три године касније, компанија Истмен Кодак поднијела је папире за банкрот.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
