ВРЕМЕПЛОВ: Преживјелиосуду на смрт

"Комитет за социјално старање, Београд, покренуо је акцију на подручју читаве ФНРЈ за сакупљање биографија са сликама оних људи који су за вријеме окупације били изведени на стријељање, а данас се ипак налазе у животу. Потребно је потанко описати начин на који су се ти људи спасили од смрти".

У распису није наведена сврха поменуте акције. Како год, распис је прослијеђен нижим органима. Бањалучки СНО је 13. августа 1946. о томе обавијестио мјесне народне одборе, оставивши им рок од свега 10 дана за достављање извјештаја. Вјероватно све није текло по плану, па је сумарни извјештај тек 11. новембра упућен Окружном народном одбору.

Новак Граорац је исказ дао службенику МНО у Драгочају. Новака су ухапсиле усташе 1941. и држале га заточеног четири дана. У касну ноћ, заједно са још 14 људи из оближњих села, усташе су их повеле у шуму зв. Дуреле. Повезаним људима наређено је да сједну, а потом су усташе запуцале.

Како је био посљедњи у реду, а ликвидација је почела са супротног краја, Новак је успио да ослободи руке и да у мрачној ноћи насумично бјежи. За њим су потрчала двојица усташа, али је успио да им умакне. Преостали заробљеници су звјерски претучени, а потом стријељани и, како наводи Новак, "сви скупа закопани у једној рупачи".

На подручју МНО у Дракулићу егзекуцију су избјегла два лица. Јову (Илијиног) Митровића из Дракулића заробили су Нијемци и четници на Мотајици 7. јуна 1942, заједно са 17 чланова Штаба Крајишког пролетерског батаљона, са командантом Здравком Челаром на челу. Сви су осуђени на смрт стријељањем. Јови је пошло за руком да искида везе и дадне се у бјекство. При том је рањен, али је успио да побјегне и преживи рат.

Иво (Марков) Баруша са Петрићевца је имао више среће. Концем 1943. из куће су га извели усташки агенти и затворили. Био је одређен за стријељање, а онда је судбина узела ствар у своје руке. Кћерка Ивиног адвоката познавала је једног од њемачких официра, те га је некако умолила да Иву пусте из затвора.

МНО у Вилусима је прибавио изјаве Ђорђа Ковачевића из Хазића и Душана (Стевановог) Секулића из Вилуса. Њихова је судбина слична. Обојицу су заробили четници и осудили на смрт. Потпоручник Бранко Требовац из Радманића, припадник Змијањског одреда, послао је писмо четницима и запријетио им да ће све спалити уколико не пусте Ђорђа. Душана је спасио поручник Никола Петрић, командир у 15. крајишкој бригади. Он је из команде у Вилусима са војницима дошао у Станиће и наредио цивилима да, како знају, спасе Душана. И заиста, они су у четничкој команди измолили милост за Душана.

Стријељање су избјегли и Ђуро Чубриловић, Дмитар (Мијаилов) Видовић и Лука (Станков) Челић, сва тројица из Крупе на Врбасу.

Чубриловића су једне септембарске ноћи усташе чак трипут изводиле на стријељање, настојећи да изнуде од њега информације о везама сарадника НОП-а. Тежа од тога била су мучења којима је био изложен. Везе није одао па је пуштен на слободу.

Са још неколицином другова Луку Челића су заробиле усташе. Кад је већ све било спремно за егзекуцију, Лука је дограбио овећи камен и њиме по глави ударио усташког митраљесца. Дохватио је митраљез и дао се у бијег. Усташе су за њим отвориле ватру, али се, зазирући од митраљеза, нису дале у потјеру.

Заједно са још 14 другова Дмитар Видовић се у септембру 1941. године нашао у строју одређеном за стријељање. На њих је с леђа осута ватра из митраљеза. Сви су покошени пали. Дмитар је након извјесног времена, кад су се усташки егзекутори одмакли, дошао свијести и видио да није чак ни рањен. Успио је да се ослободи жице којом је био везан и да стигне својој кући.

Стријељање је преживио и Цвијо (Алексин) Доњак из Рамића. Усташе су га ухватиле 18. маја 1941. и отјерале у логор у Драгочају. Око 11 навече усташе су га потјерале до Врбаса, у близини жељезничке станице у Залужанима. Ту му је речено да је осуђен на смрт. Усташе су га гурнуле у ријеку и још запуцале за њим.

Након четворосатне борбе у води, са рукама везаним на леђима, успио је да се зубима ухвати за грање на обали и да се извуче. Стигао је до Буџака, гдје му је живјела сестра. Код ње се у подруму крио пуна три мјесеца.

Најтежа је била судбина Стојана (Симиног) Штркића из Рекавица. Тројица усташа су га 6. децембра 1941. извела из куће. Након километар хода наредили су му да стане и окрене се према њима. Запуцали су у њега. Пао је покошен. Док су му цријева излазила из отворених рана, командир тројке је наредио усташи да закоље Стојана, али је овај закључио да је он већ мртав.

Наишли су неки цивили и Стојана однијели кући, а потом га смјестили у бањалучку болницу, гдје се опорављао четири и по мјесеца. Усташе су му у болници почупале бркове, не одустајући од намјере да га закољу. Стојана су спасили др Дадић, др Ихсан Зукановић (заробљен на Козари и стријељан у Бањалуци јуна 1942) и др Асим Куленовић, закључавајући га ноћу како би га одбранили од крвожедника. Њих тројица су га, по оздрављењу, преко својих веза послали у Рекавице.

Ово је једна страна приче о људима који су били миљеници среће. Да ли је било преживјелих међу онима које су на смрт осудили партизани, вјероватно никада нећемо сазнати.

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.