Војаџер: Ода међузвјезданом амбасадору

У углу његовог радног стола нагурана су два рачунарска монитора и гомила породичних фотографија, кутија с марамицама и паковање бомбоница.

Оно што овај 65-годишњи човјек ради у сасвим обичној канцеларији је сасвим необичан посао.

Хауард је конторлор мисије NASA. Он шаље инструкције сондама у међузвјезданом простору милијардама километара од Земље које се од наше планете удаљавају и више од милион километара дневно.

Он, дакле, "комуницира" са Војаџером 1, једном од двије идентичне машине које су најудаљенији људском руком направљени предмети у свемиру.

Да би Хауардов компјутерски код дошао до Војаџера 1, треба му 17 сати. Војаџер 2, који се креће у другом правцу је око 4,8 милијарди километара ближе.

Импулси сонди које као одговор шаљу њихови трансмитери од свега 23W енергије, милијардама пута су слабији од једног вата док дођу до Земље.

"Ево, имам статус и информацију од Војаџера 1, који су били актуелни прије 17 сати", објашњава Хауард.

"Сада сам повезан са нашом станицом у Канбери и ових седам команди подешене су да почну са емитовањем за 30 минута, у размаку од пет минута. Оне треба да потврде да летјелица може да прими сигнал и ресетује свој тајмер. Удаљена је толико, да потврду нећемо добити до сутра увече".

Без претеривања се може рећи да је овај човјек кључна фигура највећег домета истраживања свемира.

Прије Војаџера 1 и 2 који су лансирани 1977. није постојала ни слична сонда, а иако су у далеке крајеве нашег система послане још три сонде у протеклој деценији, пионири ипак остају посебни.

Истраживање космичких пространстава данас се истини за вољу више одвија на Земљи, него што је то био случај током такозваног Златног доба истраживања свемира.

Чувени ровер Кјуриосити наравно и даље прави чуда на Марсу, али ће готово све америчке летјелице које ће бити лансиране у наредних неколико година, бити намијењене проучавању наше планете, са посебним нагласком на климатске промјене.

Војаџер и људи као што је Хауард су из друге ере, када је амерички буџет за науку био готово неограничен, када се о достигнућима говорило "на сва уста", а климатске промене била тема само за хипике.

Колико се тога променило од како су Војаџери напустили земљу, можда најбоље говори чињеница да су рачунари које носе са собом око 200.000 пута спорији и имају око 250.000 пута мању меморију од "Ајфона".

Војаџер мисија требало је да траје свега четири године. Летјелица је требало да обиђе Јупитер, затим Сатурн, а ако ствари буду текле по плану и Уран и Нептун.

Међутим, мимо свих очекивања ова древна електроника је и данас, на температури од -253 степена Целзијуса и даље "жива".

Штавише, њихови сензори паљу податке свакодневно и тако ће вјероватно наставити до 2036. Ипак, 2025. ће готово сви инструменти бити искључени ради штедње сићушног плутонијумског "резервоара".

Камера на сваком Војаџеру, на примјер, деактивирана је ради штедње енергије прије 25 година. Тада је Војаџер 1 направио чувени "породични портрет" Сунчевог система са удаљености од преко шест милијарди километара.

Забиљежио је Нептун, Уран, Сатурн, Јупитер, Венеру, Земљу (као "блиједо плаву тачкицу") и Сунце.

До 2036. летјелица ће бити готово потпуно изван Сунчевог система и остаће "мртва", иако савршено очувана, вјероватно вјечно.

Дуговјечност Војаџера, упркос малобројним проблемима који су се јавили у посљедњих неколико година заслужна је што Хауард ради у потпуно издвојеној канцеларији. Наиме, само мисија Кјуриосити заузела је готово сав расположиви простор у ЦалТецх кампусу.

Летјелица више не прави фотографије из простог разлога што се готово ништа вриједно пажње не може ни видјети у наредних 40.000 година њеног путовања.

Инжењери се не препуштају емоцијама према свом послу олако, али је романтика овог невјероватног пута и држала тим времешне мисије на окупу.

Чак су и придошлице, они који су још били у основној школи када је Војаџер лансиран, успјели да стекну 30 година стажа.

"У педесетим сам годинама живота и третирам Војаџере као моје старе родитеље", каже Сузи Дод, која је имала 16 година када је летјелица лансирана, а тиму се придружила још као студент.

"Према њима осјећате одређено поштовање; знате да су као заслужни сениори и желите да учините све што је у вашој моћи да би у здрављу провели остатак живота", каже она.

"Морате им мало помоћи, јер су неке ствари већ отказале и ви желите да осигурате да не откажу и остале. Већина инжењера овде је посветила своју каријеру овом пројекту. Одбили су могућност унапређења због Војаџера".

Из разговора с особљем Војаџера види се да истински воле ову летјелицу, иако је већина била премлада да упамти њено полетање, а још је вјероватније да ће они старији напустити овај свијет много прије него што сонде пошаљу свој посљедњи знак "живота".

Ипак, као инжењери, имају помјешана осјећања када је ријеч о најчувенијем "терету" Војаџера – златним плочама уграђеним у обије летјелице.

Ријеч је о позлаћеним бакарним плочама упакованим са иглом и упутством за употребу, на којој се налази 115 фотографија са Земље, селекција природних звукова, музика из различитих култура и ера (модерни Запад представља "Johny B. Goode" Чака Берија) и изговор 55 језика – од акадског језика из древне Месопотамије до велшког.

Карл Саган, који је први добио идеју да се плоча пошаље у свемир, написао је седамдесетих: "Плоча ће бити пуштена, само ако има напредне ванземаљске цивилизације у међузвезданом простору. Али слање ове боце у космички океан говори нешто што улива наду у будућност ове планете".

Саганов син Ник, тада дијете, а сада писац научно фантастичних романа и сценариста (писао је и неке епизоде "Звјезданих стаза"), снимио је поруку на енглеском језику: "Поздрављају вас дјеца са планете Земље".

Ипак, она због које је многима засузило око је порука на мандаринском: "Надамо се да сте сви добро. Мислимо на вас. Молимо вас, посетите нас кад будете имали времена". (Поруке с Војаџера можете наћи на сајту voyager.jpl.nasa.gov).

За летјелицу удаљену 19 милијарди километара од куће, Војаџер је мирна машина, али јој је ипак потребан надзор.

Стив Хауард и његов тим уносе код у примордијалном програмском језику на основу ког главна контрола мисије Енрике Медина (65) прати низове података које добијају од летјелице.

"Неко од нас је увијек на задатку", каже он. "Некад људи оду на одмор, али толико волимо Војаџер да готово нико бригу о њему не сматра обавезом. Радим на мисији још од Војаџеровог сусрета с Ураном 1986. и пензионисаћу се када и он – 2025. Мојој супрузи се не допада та идеја, јер смо већ направили кућу у Мексику у коју планирамо да се преселимо кад се пензионишемо".

Да ли би Хауард и Медина икада пожељели да прате Кјуриосити?

"Да, можда", каже Медина, "али послије толико година, већ сте заузети. То је као кад сте у браку. Било би занимљиво изаћи на вечеру с Анђелином Џоли, али да ли бих напустио своју супругу с којом сам у браку 44 године и моје унучиће? Наравно да не бих. Не бих се одрекао овога за нешто интересантније или новије".

Војаџер је на неки начин права слика свемира – спор, стрпљив, можда помало досадан – али стваран.

Он је једина међузвјездана мисија за коју ће било ко од наших савременика знати у животу, а свакако је један од најневјероватнијих подухвата у људској историји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.