Да ли смо под контролом Великог брата?
Колико пута сте само у току данашњег дана били фотографисани? Камере су свуда, а активисти за заштиту људских права већ губе битку покушавајући да осигурају приватност појединца. У размjере те контроле тешко је повjеровати.
Једва да је још уопште могуће у неком граду проћи неопажено. Саобраћајнице, банке, трговински центри или јавни скупови; све су то мjеста гдjе сте сигурно били снимљени.
Једино питање је - шта је био мотив онога ко вас је снимио? Хоће ли употребити рачунарски програм који ће аутоматски с вашим лицем повезати и ваше име и адресу? Можда га занима и ваше породично и имовинско стање?
У данашње вријеме готово ништа није немогуће.
У Лондону већ годинама камере, постављене на свим важнијим улицама, снимају баш све и свакога. Из обавјештајних кругова је "процурило" како је намхера била да се снимци "прогурају" кроз рачунаре у којим би посебни програми "препознали" сваку особу и повезали је с конкретним именом и презименом - и могућим досијеом у полицији.
Ипак, чуло се и да има озбиљних проблема с тим системом за препознавање лица и да рачунар тек донекле успијева да препозна неку особу онако како би га препознао неки други човјек.
О поузданости се – ћути
Јоаким Колер са угледног њемачког института Фројенхофер тврди да рачунар има све више проблема, што је више лица у његовој бази података. Другим ријечима, између двије особе рачунар ће готово сигурно пронаћи разлику. Код 50 особа ће бити тачан у 90 одсто случајева, али већ код 500 особа у бази података, тврди Колер, тачност ће бити још једва педесетак одсто.
Утолико би надзор милионске метрополе попут Лондона још увијек био немогућ.
Ипак, тешко је рећи, да ли је систем још увијек тако непоуздан и да ли је овај (цивилни) научник у праву, будући да се милијарде евра у ту сврху троше с обе стране Атлантика.
Коначно, град Ротердам је још 2010. објавио да ће увести овај поступак у одређене линије градског превоза како би смањио број разбојништава и вандализама, па је питање - да ли би то увео са системом који - не функционише барем донекле поуздано.
За најпознатији примјер "апсолутне контроле" грађана су заправо криви - и сами грађани.
Друштвена мрежа Facebook је позвала своје кориснике да сами "поправе" свој профил како би га рачунар могао препознати на било којој фотографији.
Тек на велику буку коју су изазвали заштитници људских права у Европи Facebook је обуставио ту праксу – ипак, само на „Старом континенту".
Повjереник за заштиту личних података Хамбурга, Јоханес Каспар нарочито истиче ову мрежу као предводника у потпуном надзору свих грађана.
„Велики брат" Facebook
Каспар указује да је Facebook обећао да ће обрисати податке које је сакупио у Европи - али ко може вjеровати на ријеч америчкој компанији?
Управо та друштвена мрежа је идеална платформа да повеже фотографију са личним подацима које су многи (лаковјерно) поверили Facebook-у - и онда их прода првом ко је заинтересован: од обавјештајних служби, до маркетиншких агенција.
Заштитник приватности свих нас је свијестан да већ одавно није довољно тек нешто забранити или присилити неку фирму да пази на податке које сакупља, него је посљедњи тренутак за јавну расправу о начелном питању надзора грађана уз помоћ (све моћнијих) рачунара.
Нико нема ништа против (успјешнијег) препознавања и хватања криминалаца прије него што почине ново недјело, али и у том подручју се отвара читав низ проблема.
Неке робне куће такође користе рачунаре за "препознавање" муштерија како би међу њима препознали оне који су већ затечени у крађи.
По правилу су тада били присиљени да пристану да их уврсте у систем, па се одмах на улазу заустављају и не допушта им се улаз. Све то без икакве судске одлуке - и све то до „судњег дана" јер не постоје никакви рокови колико ће се дуго чувати њихови подаци.
Јавна расправа је преко потребна и управо због најстроже тајности о поузданости тих система за препознавање. Јер неко ко (у одређеном броју "тачака за препознавање лица") личи на неког терористу или криминалца, може имати великих проблема, а да му нико не призна да такав систем уопште постоји и да у његовом случају греши.
Одједном се, као у неком роману Франца Кафке, сусреће са проблемима и на аеродрому, станицама, граничним прелазима, а да не зна ни коме да се пожали.
С друге стране, има и случајева особа које желе да буду уврштене у базу података "непожељних": познат је случај једног зависника од игара на срећу који је тражио да га уврсте у базу коју имају многе коцкарнице.
Чувари казина су једни од главних и старих муштерија таквих система за препознавање како би спречили улазак познатих варалица и професионалних играча који редовно "опустоше" банку.
Он се, међутим, нада да ће му упис у ту листу помоћи да оконча своју зависност од коцке.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
