Сјећам се ја тебе, али не и твог лица

Они не разликују лица која их окружују. Само што су се окренули, памћење у којем је меморисан податак о изгледу особе са којом су управо разговарали, изненада нестаје. Стручњаци годинама истражују овај феномен, јер реч је о поремећају који пријатеље увијек изнова претвара у странце. „Једном приликом сам на улици срела дјевојку, док сам везивала свој бицикл. Пријатељски ме је поздравила, иако ми није било познато одакле се знамо. Био је то екстреман случај, јер смо се заправо већ три пута среле и разговарале", прича Силвија Типман.

Ситуација попут ове није незамислива за већину људи. Јер свима се понекад деси да забораве да су некога већ имали прилику да упознају. Међутим, Силвији (29) из Кемница се то често дешава. Овој информатичарки не полази за руком да разазна лица људи које увијек среће. Психолози овај поремећај називају просопагнозијом односно поремећајем перцепције људског лица. „Једна прилично тешка ријеч", каже Јанек Лобмајер. Он је професор биологије и когнитивне психологије на Универзитету у Берну. „Ријеч је о дјелимичном поремећају перцепције. Јер сви ти људи углавном су здрави, немају тегобе, сем конфузије до које долази због непрепознавања лица", пише Дојче веле.

Проблем је ипак комплекснији од дефиниције овог поремећаја. Јер Силвија не може нормално да обавља свакодневне активности. Примјер за то јесте праћење телевизијског програма. Уколико је ријеч о играном филму, постоји велика вјероватноћа да ће Силвија заборавити лице главног глумца, па неће бити у могућности да прати радњу филма. „Непријатно је, јер неки људи могу да реагују љутито. Дјевојка коју сам већ поменула била је убијеђена да ја то намјерно радим. Другим ријечима, остављам утисак да сам арогантна", прича Силвија, која тешко излази на крај са просопагнозијом.

Мозак не шаље сигнале

Неуролошки гледано, до проблема долази услијед неадекватне реакције у мозгу. Информација коју региструје људско око не доспијева до дијела мозга који прослијеђене податке обрађује и центар који их анализира не шаље одговарајући импулс. Јаник Лобмајер појашњава да у мозгу постоји подручје које сакупља информације о изразу лица које посматрамо, укључујући и мимику, дакле већину покрета. Мозак при поновном сусрету шаље сигнале, којима се на основу прикупљених података утврђује да ли ту особу знамо или не знамо. „Илустрације ради, то вам је као синхронизовано извођење оркестра. Инструменти морају да реагују синхронизовано. И у овом случају, само адекватна реакција доводи до правилне идентификације", каже Лобмајер.

Приликом повреда и оштећења мозга, центри који људску перцепцију ове врсте чине успешном, не реагују правовремено и препознавање лица постаје немогуће. У већини случајева, није ријеч о тешким оштећењима, па тако ни о тешком поремећају перцепције. Али изузетака има. Психолог Лобмајер процијењује да се од сто људи, у просјеку најмање двије до три особе суочавају са извјесном формом просопагнозије. Додуше, не искључује да би тај број могао бити и већи.

„Проблем је у томе што људи овој појави не придају значај. Обично мисле да је ријеч о нарушеној концентрацији. Неки то једноставно повезују са лошим памћењем. Истовремено, када се коначно суоче са дијагнозом, осјећају олакшање. Јер коначно су добили неко конкретно објашњење", каже овај стручњак.

На срећу, већина људи са овим поремећајем може без већих проблема да настави са својим животом и свакодневицом. Љекари им скрећу пажњу на пар трикова. „Постоје друге карактеристике на које се може обратити пажња. Умјесто црта лица, региструју се подаци о гласу, гардероби, начину хода", појашњава Јанек Лобмајер. Када ни то не упали, постоји само једно рјешење, каже Силвија. „Најбоље је да особи коју нисте препознали поклоните искрен осмијех и све ће бити у реду!"

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.