Људи који су устали из мртвих

Мери Бест имала је 17 година када се заразила колером у Индији. Патила је од ужасих болова и мучнине, док је њен пулс постајао све слабији. На послијетку, љекари су је прогласили мртвом и наложили што хитнију сахрану, како се бацили не би даље ширили.

Те 1871. нико није преиспитивао процену стручњака. Тек десет година касније, када је у исту гробницу требало да буде сахрањен њен ујак, погребнике је сачекало ужасно изненађење.

Поклопац на Мерином ковчегу био је до пола одмакнут, а скелет дјевојке до пола је вирио из њега.

Мери није била мртва када је затворена у сандук, алиније имала довољно снаге да га потпуно отвори и преминула је у ужасним мукама.

Ма колико грозно изгледала њена судбина, у Викторијанско вријеме, а и раније, такве животне приче нису биле ријетке.

Све до напретка медицине у 20. вијеку методе утврђивања смрти били су све само не поуздани.

Пошто се често дешавало да "преминули" устану из ковчега, дешавало се да им "за сваки случај" прије сахране срце прободу копљем.

У књизи обајављеној 1905. која је недавно доживјела још једно издање, двојица љекара представила су случајеве прераног сахрањивања из цијелог свијета.

Најстрашнији су они у којима су жртве биле невјероватно близу спасења, али су их њихови ближњи из страха од вампиризма убијали.

Тако је 1887. у Француској један младић ношен у ковчегу на гробље, када су погребници чули тихо куцкање изнутра.

У страху да ће ожалошћена поворка паничити, наставили су са сахраном, али док је земља падала на сандук, куцање је постало толико снажно да су га сви чули.

Умјесто да скину поклопац, чекали су да стигне градоначелник. Међутим, док је он дошао, младић се угушио.

Некада су људи који су покушавали да спријече прерану сахрану проглашавани "лудим од бола" и неспособним да прихвате реалност смрти.

Вирџинија Мекдоналд, дјевојка из Њујорка сахрањена је 1851. након кратке болести, упркос томе што је њена мајка тврдила да није мртва.

Породица је то приписала њеној "хистеричности", али је под притисцима пристала да послије неколико дана отвори ковчег.

Открили су да дјевојка лежи на боку са тешким повредама на рукама од угриза, које је себи нанијела или из страха, или од глади и затим преминула.

Погрешне дијагнозе наступања смрти биле су честе приликом компликација на порођају.

Један љекар из Беркшира у Великој Британији испричао је за случај једне младе мајке, која је осјетила болове у грудима недуго послије порођаја.

Упркос напорима љекара да јој помогну, она је умрла, или су они бар претпоставили да је тако.

Одмах су почеле припреме за њену сахрану, али помоћници нису успјели да јој склопе очи.

Након што су отишли, једна медицинска сестра ријешила је да остане уз њено тијело и приметила да се чује тихо дисање. Одмах је затражила помоћ осталих, али љекари нису успјели да докажу да је жива – стављали су јој огледало поред уста, али паре није било. Такође, отворили су јој једну вену на руци, али крв није потекла.

Припреме за сахрану су настављене, али одана сестра је наставила да инсистира на томе да је жена жива и махала јој запаљеним перјем испред носа, како би изазвала инстинктивну реакцију.

Њен напор је уродио плодом, јер је жена успела да се поврати.

Љекарима је рекла да је била свијесна свега што се око ње дешава, али да није имала снаге да говори.

Имала је неку врсту привремене парализе, због порођаја.

У неколико узбудљивих случајева пси су спасавали животе својих господара тако што су лајали на ковчег или нападали погребнике и терали их да ослободе "преминулог".

Ипак, од оних који су "за длаку" избегли сахрану, већина је претрпела толике трауме, да се од њих никад није опоравила.

Дјевојка по имену Сара Ен Добинс из Хирфорда проглашена је мртвом 1879. и била је без свијести три недјеље.

Послије утврђивања "смрти", смјештена је у отворен сандук, а просторија у којој се налазила била је закључана током ноћи.

Љекар је сутрадан приметио да се мало помјерила и схватио да је и даље жива.

Себи је дошла тек послије три недјеље, али је траума коју је преживела била тако велика да се с њом борила остатак живота, прије него што је извршила самоубиство 14 година касније.

Овакви случајеви нису резервисани искључиво за вријеме прије 20. вијека.

На примјер, један војник са Фиџија умало је сахрањен пошто је 2007. разнијет бомбом у Авганистану.

Љекари су га прогласили мртвим, а тек пошто је његово тијело окупано пред сахрану, један од болничара је приметио слаб пулс.

Испоставило се да је био у коми и хитно је пребачен у Велику Британију на лијечење.

Осам дана касније пробудио се и схватио да су му љекари ампутирали обије ноге. Он је представљао Велику Британију на Параолимпијади 2012.

Сличан случај догодио се са Морин Џоунс, 65-годишњом женом из Јоркшира која је пала у кући 1996.

Њен син позвао је љекара, који је утврдио да је "умрла" од можданог удара.

Погребници су већ стављали њено тијело на носила, када је један полицајац примјетио да је померила ногу и почео да јој масира груди.

Џоунсова се на послијетку пробудила, а касније је утврђено да је била у дијабетичној коми.

Иако се у потпуности опоравила, пуне четири године послије тог догађаја имала је кошмаре у којима је била жива сахрањивана.

Оволики број примjера доказује колико је линија између живота и смрти танка – тања него што можемо да претпоставимо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.