Како се Личанин Никола Лулић спасио са Титаника
Праунук Николе Лулића, једног од ријетких путника треће класе чувеног “Титаника” који је преживео бродолом 14. априла 1912. прича за “Блиц” како је његов прадеда дошао до карте, како се спасао и зашто га је послије бродолома до краја живота мучила савјест.
Паунук Николе Лулића испричао је до детаља биографију и судбински ток који је његовог прадеду одвео до Титаника, као и начин на који је преживио једну од највећих поморских трагедија у историји.
Никола је рођен 24. фебруара 1883. године у Коњском Брду надомак Перушића у Лици. Живео је у радничкој фамилији и као младић помагао је оцу Милети и мајци Бари око стоке и имања, док га као деветнаестогодишњака нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, послије само неколико дана побјегао је и пошао пут Америке.
- Нико није знао да ми исприча како је побјегао из војске, али су у породици увијек причали да није хтио да служи војсци која није српска. Пошто није могао да се врати кући, повучен авантуристичким духом, негдје 1902. одлучио је да крене у Америку гдје је могло добро да се заради. Четири године радио је у руднику у Минесоти, након чега се вратио кући како би обишао породицу. Пошто га је након дезертирања прва жена Манда оставила, оженио се Мартом, основао породицу, али се због посла 1907. поново вратио у Америку - прича Марко Лулић (50).
Након још три године рада у руднику, Никола се у јесен 1911. поново враћа у родно мјесто. Пошто никако није могао да нађе посао који би обезбједио егзистенцију његовој породици, једина могућност била му је повратак у амерички рудник.
- Било је доста проблема око карата, није се знало који брод кад полази, али је он преко неких својих веза чуо за “Титаник”. Пошто су мјештани Перушића од Николе сазнали да у Америци може добро да се заради, окупи се њих 16 и одлуче да крену са њим. Одлазе у Швајцарску, а затим у Саутемптон у Енглеској, одакле је “Титаник” испловљавао - наставља Марко причу о свом прадеди.
Пошто се Никола одлично служио енглеским језиком и имао је пуно искуства са путовањима, Личани одлуче да им он буде водич, а да му заузврат купе карту за “Титаник”.
- Купују карту за трећу класу и плаћају је 170 франака. Причао је да је брод био толико велики да не осјећате да пловите, већ да сте у неком малом граду. Пошто је био путник треће класе, приступ му је био ограничен, па је могао само у спаваоницу, мензу и у просторију за разоноду, која се налазила у задњем дијелу брода - прича потомак Николе Лулића.
Касније је причао да су путници прве класе након сваке вечере правили гала забаве, које је он некад и чуо, али да је о присуству на њима могао само да сања.
- Тог кобног 14. априла Никола се као и обично спремао за спавање, али се око поноћи чуо потрес. Причао је да је осетио само мало подрхтавање, али је то можда било због позиције његове кабине која се налазила тачно на средини брода. Посада је увјеравала путнике да се ништа озбиљно није догодило. Путници треће класе за катастрофални судар “Титаника” са леденим брегом сазнали су тек кад су видјели да вода надире у ходнике - присјећа се породичне приче Марко Лулић.
На “Титанику” је било 16 чамаца за спасавање путника и четири која су била намјењена за посаду, што је знатно мање од потребног за више од 2.000 путника. Лајт Лотер, трећи официр “Титаника”, наредио је да у чамце за спасавање могу ући само жене и дјеца. Највећи бијес код путника изазвало је то што су сви чамци који су спуштани у воду били полупопуњени.
Николу спасла официрска капа?
- Никола је испричао да се у тој гунгули и хаосу нашао у води. Постоје две верзије како се он укрцао у чамац и спасао. Једна је да је на глави имао официрску капу и да су га због тога извукли из воде. Друга, у коју више верујем, јесте да је из једног од чамаца у воду пало дете, а да га је Никола вратио. Мајка дјетета, Норвежанка, пружила му је руку и он се попео у чамац - прича Марко.
Убрзо пошто је ушао у чамац за спасавање број 15, по Николу и друге преживјеле дошао је брод “Карпатија”, који их је превезао до Њујорка. Потом одлази код рођака Рајка Росенића у Чикаго, а након седам дана наставља путовање према руднику у Минесоти. Ту ради до краја Првог свјетског рата, а затим се заувјек враћа у Лику.
Прогањале су га слике дављеника
- Никад није желио пуно да прича о “Титанику”. Доста га је мучила и савјест јер се извукао, а слике дављеника су му стално пролазиле кроз главу. Од свих који су пошли са њим он је једини преживио и то му је у старости тешко падало. Причали су ми да се посљедњих година живота осамио и да није хтио ни са ким да прича. Преминуо је 1962. године у кући најстарије ћерке Марије - прича Марко Лулић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
