Кад је човек између живота и смрти

Човjек именован само као Грахам, пробудио се прије девет година, сасвим убјеђен да више није жив, упркос томе што је и даље дисао.

Љекари су код њега установили такозвани Котаров синдром, познат и као "синдром ходајућег леша", јер особа с тим поремећајем вјерује да се претворила у зомбија.

Међутим, Грахам им није вјеровао и инсистирао је да је његов мозак мртав, јер га је "испржио док се купао".

Изгубио је интересовање за пушење, иако је раније био никотински зависник, није волио да разговара и престао је да једе, јер је то сматрао "бесмисленим, пошто је мртав".

Послије неколико мејсеци терапије успио је да превазиђе то стање и живи најприближније могуће нормалном животу.

Котаров синдром је међу најређим поремећајима на свету и верује се да погађа свега неколико стотина људи.

Повезан је с деперсијом и може се јавити у више форми, укључујући и неке због којих људи верују да им одређени удови више не функционишу, упркос томе што су савршено здрави.

Поједини пацијенти са Котаровим синдромом умрли су од изгладњивања, јер су вјеровали да не морају више да једу, или су сами себе палили јер су жељели да се ослободе онога што су сматрали "мртвим месом".

Пишући за магазин New Scientist, Грахам, који је из Велике Британије, прича како су га љекари послали код неуролога Адама Земана на Универзитету у Екстеру и Стивена Лорија са Универзитета у Лијежу у Белгији.

Лори каже: "То је био први и једини пут да ми је моја секретарица рекла: ‘Одмах дођи и разговарај с овим пацијентом, јер ми он говори да је мртав’".

У то вријеме о Грахаму је морала да брине породица, јер се болест погоршала.

"Нисам желио да се срећем с људима. Ни у чему нисам видио сврху", рекао је он.

 "Нисам видио ужитак ни у чему. Раније сам обожавао свој аутомобил, али сам престао и да му прилазим. Све што сам волио, престало је да ме занима.

Изгубио сам чуло мириса и укуса. Нисам видио сврху у храни, јер сам био мртав".

Опале су му длаке с ногу, а чак је престао и да пере зубе, због чега су му зуби поцрњели и сам себи је изгледао још "мртвије".

Први случајеви Котаровог синдрома датирају из 1788. али је поремећај званично препознао француски неуролог Жул Котар 1880.

Међу ријетким случајевима током година истакао се један 53-годишњакиња из Њујорка који је 2008. тврдила да "сама себи смрди на трулу рибу, јер је мртва".

Питала је чланове породице да је одведу у мртвачницу, како би могла да буде с другим мртвим, али су они позвали хитну помоћ и у болници се опоравила послије једномјесечног лијечења.

Грахамов опоравак почео је скенирањем његовог мозга, када је откривено да је активност у неким дијеловима његовог мозга тако ниска, да подсјећа на вегетативно стање.

"Анализирао сам резултате скенирања мозга пуних 15 година и никада нисам видио никога ко стоји на ногама, комуницира с људима, а има тако абнормалне резултате", каже Лори.

"Грахамове мождане функције биле су сличне онима које имају особе док су под анестезијом, или спавају. Ово је био за мене јединствен случај".

Послије специјалне терапије, Грахам се опоравља.

Он каже да се није сасвим вратио у нормалу, али да може да изађе сам из куће и да се осјећа "много боље него раније".

"Не осјећам да сам мртав. Само повремено упадам у нека бизарна стања. Не плашим се смрти, али то ионако нема везе с оним што се десило. Сви ћемо једном умрети. Ја сам само срећан што сам тренутно жив", каже он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.