Хоћемо ли успјети да оживимо мртве?
Американац Зак Конрад умро је лијепог сунчаног поподнева у Филаделфији. Био је то 3. јун 2012. и тридесетшестогодишњи финансијски аналитичар је, као и скоро сваке недјеље, возио бицикл. У једном тренутку, осјетио је да нешто није у реду, зауставио се, скинуо кацигу и срушио се на земљу. Срце му је стало, престао је да дише. Имао је изненадни срчани удар.
Статистика му није ишла на руку: како наводи BBC, сваке године око 300.000 људи у Сједињеним Америчким Државама доживи срчани удар и већина умре - од оних који стигну до болнице, премине између 85 и 90 одсто људи.
Конрадов случај је, међутим, био ближи "зони сумрака" него статистичким шансама.
Хитна помоћ прво га је пребацила у локалну болницу, али је медицинска екипа закључила да он није типична жртва срчаног удара, те нису били сигурни како да му послије оживљавања помогну на најбољи начин и одрже га у животу.
Конрадова супруга, иначе љекарка, сјетила се да је чула за центар у којем истражују начине оживљавања, на оближњем Универзитету Пенсилванија, па је инсистирала да њеног мужа брзо пребаце тамо.
Примљен је у универзитетску клинику, а доктор Бенџамин Абела препоручио је двадесетчетворочасовни третман хлађења, како би се минимализовала упала и успорио метаболизам . То су, како наводи BBC, двије компоненте које су изгледа кључне да би се тијело опоравило од вјештачког оживљавања.
Конрад је потом неколико дана био у индукованој коми, примајући пост-инфарктну терапију... Преживио је и опоравио се.
Пет минута траје знатно дуже?
Случајеви попут Конрадовог помажу љекарима и истраживачима да напредују ка крајњем циљу - да зауставе и преокрену процес умирања.
"Кад сте 'свјеже' мртви, ваш мозак није обавезно неповратно оштећен. Морају да се десе и тјелесна и мождана смрт да би се рекло да сте заиста мртви", објашњава професор медицине из Њујорка Сем Парнија.
Како наводи ББЦ, нова знања и технологије измијениће наше виђење о природи смрти, а истраживачи све више схватају и прихватају да смрт није питање једног тренутка, већ процес. Другим ријечима, човјек не умире одједном. Чак и ако стане срце, тијело може остати живо сатима, а неки дијелови дијела и данима.
Како каже професор Абела, у недостатку бољих израза, мртви се могу подијелити на "мало мртве" и "веома мртве"...а између су они који "још нису скроз мртви".
Данас, скоро 95 одсто умрлица користе тренутак престанка рада срца као тачно вријеме смрти. И, кроз историју, то је углавном била исправна претпоставка.
Шездесетих година прошлог вијека, међутим, истраживачи су почели да преиспитују ту претпоставку. Вјештачким оживљавањем поново је успостављан рад срца пацијената, али вјеровало се да је рок за то пет минута - прије него што престане проток крви кроз мозак.
"Учили су нас да имамо пет минута након што срце стане. Сад знамо да је то превазиђено и да мождане ћелије не умиру одмах", каже Парнија.
Истраживачи сада разумеју да ћелије и органи, сваки за себе, имају "сопствене смрти", и да умирање траје сатима, чак данима. Матичне ћелије живе у лешевима до чак 17 дана, уколико не дођу у додир са кисеоником, наводи се у једној студији из 2012.
Да ли постоји тачан рок за умирање?
Претпоставља се да ако особа не реагује на оживљавање 20 минута, пола сата, да вјероватно неће доћи до стварног опоравка, чак и ако оживљавање успије, већ ће пацијент завршити вегетирајући. Ипак, не зна се тачан рок за умирање.
У невјероватном случају из 2011, жена је у Јапану покушала да изврши самоубиство, отишла је у шуму и попила цијелу бочицу таблета за смирење. Слиједећег јутра, тело је открио пролазник. Кад је дошла хитна помоћ, тјелесна температура била јој је 20 степени, није имала пулс и није дисала.
Покушаји да поново покрену њено срце нису успјели, али су је доктори ипак - умјесто у мртвачницу - смјестили у болничку собу и прикључили на машину која врши функције плућа и срца и представља стандардну медицинску опрему у клиникама у Јапану. Неколико сати касније, срце је поново закуцало.
Испоставило се да је ниска температура у шуми спријечила смрт њених ћелија, па је - иако наизглед мртва чак четири сата, а онда оживљавана још шест - ипак преживјела.
Три седмице касније, напустила је болницу опорављена. Данас, она је удата и недавно је добила бебу. Другдје у свијету, хитна помоћ би је једноставно прогласила мртвом, примјећује њујоршки професор.
Комбинација нових метода - чија су два кључна корака покретање срца и хлађење тијела, којим се тело уводи у врсту "хибернације" да би се зауставило умирање ћелија и стабилизовале функције тијела - повећала је процент преживљавања са 26 на 56 одсто, наводи се у једном норвешком истраживању из 2007.
Главно питање на које истраживачи још немају одговор је колико би покушаји оживљавања требало да трају.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
