Астрологија мит или стварност

"Судећи по наталној карти, ви сте интуитивни и емотивни. То не виде сви око вас, али сте пријатни и симпатични. Имате став о томе шта је добро, а шта не. Великодушни сте, саосјећајни али из потребе да оставите утисак нећете то увијек показати. Очекујете да вам буду одани због ваших талената, али постоји велики ризик да постанете жртва својих идеала".

Не може један исти хороскоп важити за све читаоце једних новина, чак и кад су оне једине у земљи, а и шире, које немају редовну астролошку рубрику. За тако детаљну анализу утицаја звијезда није довољно да знате ни само свој знак и подзнак. За хороскоп су неопходни датум и сат рођења, као и прецизна географска ширина и дужина мјеста на коме сте рођени, па да вам се, на основу хиљадугодишњег познавања кретања планета, израчуна њихов распоред у односу на 12 сазвијежђа Зодијака и то баш изнад мјеста и у тренутку кад сте дошли на свијет, што астролози називају наталном картом. И тек потом да приступите тумачењу.

Међутим, цио поступак можете и сами са лакоћом да пробате, па чак и да се без много муке увјежбате у овој дисциплини, да би на крају добили – неку више или мање сличну варијанту општих, двосмислених описа за које тешко да има иког ко се у њима неће препознати, што је у психологији познато као Фореров ефекат. Но, шта год мислили о таквом исходу, или хороскопу уопште, као и сваки занат, ни вјештина прављења наталних карти није бескорисна. Можда ћете, на крају, пожељети да се сасвим одате њиховом истраживању и тумачењу. Осјетићете извјесну, мада варљиву утјеху, спознати себе и своје ближње на нови, мада бизаран начин, а ако кренете даље, комерцијалним путем, посао је од давнина добро разрађен и несумњиво профитабилан.

Против астрологије данас заправо једва да има нових аргумената, али, само из једног разлога – ниједна од "старих" научних критика још није доведена у питање. Научници и даље, од посљедњих великих студија средином осамдесетих година XX вијека, готово неподијељено сматрају астрологију за псеудонауку и то зато што: није конзистентна, није провјерљива, нема отворених истраживачких тема и ослоњена је на готове древне "рецептуре", контрадикторна је, у сукобу са реалном сликом неба, нема јасне физичке основе по којој тумачи утицај звијезда на новорођену дјецу и, најболније за саме астрологе, уопште не даје тачне предикције. Упркос томе, астрологија је свакодневно у нашем животу, а о њој се готово никад критички не разговара.

Но, да ли је уопште вриједно дискусије објашњавати како су планетарне куће варка, сазвијежђа погрешна, а сви ти софтвери за наталне карте и уопште читање судбине из звијезда научно неутемељени? Да ли је ова распрострањена заблуда, која већини људи представља само разбибригу, заиста проблем који је неопходно анализирати? Зар немамо већих проблема од политике, јавног живота, културе и свеопште немаштине духа и новца?

Ово је једно занимљиво питање које се, у мору углавном безвезних, појавило међу коментарима уочи овомесјечне трибине Центра за промоцију науке, која је тенденциозно названа "Зашто је хороскоп превара", и која је баш из тог разлога ускомешала београдске астрологе (аутор текста је био уредник и модератор овог скупа). Одговор није, наравно, у томе да у Србији нема хитнијих тема, као што није ни у томе да су се звијезде на крају 2013. намјестиле изразито неповољно за домаће астрологе, већ се садржи у самом питању о значају питања. А за то је, ипак, неопходно да се вратимо коријенима ове дисциплине.

Ефекат близанаца

Једну од најстаријих критика астрологије изнио је прије више од двије хиљаде година славни римски државник, реторичар, филозоф и правник Цицерон (106–43. п.н.е.) који је поставио чувени проблем близанаца у хороскопу. Наиме, људи који су истог дана, у отприлике исто вријеме рођени на истом мјесту, дошли су на свијет "под истим звијездама". Због тога се њихове наталне карте уопште не разликују, а у пракси имају сасвим различите карактере и судбине.

Ову тезу је четири вијека касније разрадио вјероватно најутицајнији ранохришћански мислилац, свети Августин (354–430). Рани критичари астрологије, попут њега, указивали су и на чињеницу да хороскоп заснован само на тренутку рођења не узима у обзир поријекло, одгој, утицај лијекова, хране и временских прилика, као и бројне друге факторе у људском животу. Но, једна од основних замјерки на којој ће се развијати хришћанска, средњовековна критика ове вјештине у вези је са питањем човјекове слободне воље, која је, као учење, у контрадикцији са идејом судбине коју сваки хороскоп барем имплицитно подразумева.

Тренутна немоћ неке дисциплине да одговори на тешке изазове не значи да она није наука – да је тако, физика би се угасила на почетку XX вијека. Кад се говори о томе шта јесте, а шта није наука, обично се посегне за теоријама сазнања вјероватно најзначајнијег филозофа науке Карла Попера, који је управо астрологију користио као примјер псеудонауке. Наиме, свака наука мора да садржи тест којим се може установити да ли је наука – ако се тврдња из теста покаже нетачном, теорија на њој заснована је фалсификат. Без оваквог теста, какав постоји код свих физичких теорија, астрологија, мада почива на емпиријски прикупљеним подацима, не задовољава стандарде науке.

И други теоретичари науке су изнијели више аргумената против астрологије, од којих су неки, попут аргумената Томаса Куна, битно другачији од Поперових. Према Куну, астрологија није наука јер заправо и нема отворених питања за истраживање – астролози се у свом прорицању, мада је оно засновано на некадашњим прецизним осматрањима неба, искључиво служе древним рецептима, апаратом који је у такозваној западној астрологији практично стар 2000 година, не доводећи их у питање, нити их испитујући. Поред овог проблема, астрологија је и неконзистентна дисциплина – не постоји јединствен скуп аксиома и теорема, нити метод око ког би се сложили сви или бар већина астролога.

Ако оставимо по страни све те друге незападне астрологије, па се оканемо и саме филозофије науке, те се посветимо грешкама унутар самог система, срешћемо се са једном од најслабијих тачака у изучавању хороскопа. Наиме, западна астрологија је добрим дијелом утемељена на систему који је развио славни александријски математичар, астроном и астролог Птоломеј (90–168. г.н.е.), иначе творац геоцентричног система света. У свом дијелу Тетрабиблиос, који ће у наредна два миленијума представљати основу развоја ове дисциплине, Птоломеј је небо подијелио на 12 сазвијежђа Зодијака, од којих свако заузима по 30 степени неба.

Ријеч је о пројекцији на небеску сферу која одговара равни еклиптике, по којој се привидно крећу Сунце и све планете, па се тако непрекидно крећу из сазвијежђа у сазвијежђе. Положај Сунца у тренутку рођења је знак, а положај хоризонта подзнак, док цијела натална карта подразумијева распоред свих планета у односу на сазвијежђа која се виде иза њих. Но, мада је и раније постојао будући да распон од 30 степени није био најсрећнији избор, проблем демаркације сазвијежђа на небу данас је астрологију ставио у апсурдну позицију. Наиме, због прецесије Земље њихов положај се двије хиљаде година касније помјерио, па тако сад кад се родите у знаку Рака, заправо сте рођени у сусједном знаку Зодијака, Близанцима. Ова неугодна грешка доводи у питање све налазе астрологије и релевантност сваке наталне карте чак и кад би заиста постојао скривени механизам којим планете и сазвијежђа утичу на живот појединца.

Марсов ефекат

Ако претпоставимо да су сазвијежђа ипак само симболичка ствар, поставља се питање да ли ипак има неке корелације у људским особинама и положају планета. На ово питање се може одговорити анализом статистичких података, поређењем наталних карти и заједничких карактеристика великог броја људи. У томе су се бројни окушали и готово у свим студијама добили да – не постоји никаква корелација између знака у хороскопу и неке од мјерених заједничких карактеристика људи. У свим студијама, осим у једној – студији Мишела Гаклена из 1955. године.

Као херој свих астролога данашњице, Гаклен је уочио да постоји извјесна веза између положаја Марса у наталној карти и избора каријере атлетичара. Овај феномен је назван Марсов ефекат и заправо је једина озбиљнија основа да се о астрологији размишља као о науци. Но, читав низ поновљених истраживања наредних деценија указао је на то да нешто методолошки није било у реду са Галеновом студијом, од узорка, до тачности података о рођењу. Испоставља се да се Марсов ефекат уопште не види ако се анализирају датуми рођења и хороскопи савремених атлетичара.

Свакако, најзначајнија научна студија астрологије икада објављена је из 1985. године у престижном часопису "Nature". Амерички физичар Шон Карслон је за ово истраживање окупио 26 астролога који су пристали да учествују у тестирању, како би се добио најрелевантнији могући хороскоп, а потом је упоредио 100 наталних карата са 100 психолошких профила који су израђени у Калифорнији. Овај прецизан тест није уочио никакво поклапање и дефинитивно је показао да наталне карте погађају карактерне особине само на нивоу – потпуне случајности. Необорен до сада, Карлсонов експеримент је већ двадесет година најтврђи научни аргумент против астрологије.

Ефекат бабице

У сваком случају, не треба заборавити да је астрологија одиграла лавовску улогу у историји науке, слично као и алхемија. Наиме, што ће астролози често истицати, Јохан Кеплер (1571–1630), астроном заслужан за разумевање кретања планета око Сунца и ширење Коперниковог модела свијета, био је пасионирани астролог. Но, у XVI вијеку астрономија и астрологија нису биле одвојене науке – Кеплер, као и његов ментор Тихо Брахе, били су дворски астролози који су управо за потребе астрологије извели невјероватну количину изузетно прецизних мјерења кретања планета.

Ако претпоставимо да астрологија функционише, како се то догађа? Каквом силом планете утичу на новорођенче? Гравитација је свакако присутна, али она има незгодну особину да осим што зависи од масе (а планете и те како јесу масивне), опада са квадратом растојања (а оно је, нажалост, изузетно велико). Због огромности пространства у Сунчевом систему, утицај било које планете, осим Мјесеца, на било ког човјека практично је једнак нули. Заправо, ако бисмо прецизно измјерили вредности, гравитациони утицај масе свих бабица и љекара у сали за порођаје далеко је већи од утицаја свих планета заједно на новорођенче. Но, у хороскопу по кућама нису распоређене бабице, него Јупитери, Сатурни и Меркури.

Утицај Марса је, на примјер, упоредив са гравитационим утицајем положаја једног комбија у Аустралији, паркираног на једној или другој страни улице пред Сиднејском опером. Најчешће разматран гравитациони утицај Мјесеца, мада изазива плиму и осеку, и сам је изузетно мали – упоредив је са ефектом једне капи росе на људском рамену. Кад говоримо о другим силама, као што је електромагнетни утицај планета, он је још мањи, а утицај електричног поља веш-машине у подруму болнице је далеко јачи.

Вратимо се питању о оправданости дискусије о хороскопу. Упркос свим поменутим аргументима о њеној ненаучности, пракса астрологије се тешко може сматрати великим друштвеним злом. Наиме, показује се да у тој сфери мистицизма, раширених заблуда и псеудонауке има много грђих, друштвено опаснијих појава од хороскопа, а неке су толико узеле маха да је, упркос томе што су углавном са оне стране закона, једноставније ћутати о ловцима на људски очај. И коме су, онда, у тој шуми трговаца људском несрећом уопште криви астролози, који се играју рата пластичним пушкама? Нису никоме, јер то и није ствар за ову касту занесењака древном псеудонауком. То је питање за све нас – за наше ћутање и прећуткивање. Јер док се, у ћутању, без дискусије миримо са сваком врстом сујеверја, па и астроло-шким, клијаће безумље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.