20 невјероватних чињеница о људском тијелу

Од ланца ДНК то атома унутар наших ћелија, људско тијело представља извор невјероватних научних чудеса.

1. Слијепо цријево

Сматра се дјелом тијела који је изгубио своју функцију прије више милиона година. Повремено долази до инфекције и запаљења слијепог цријева. Међутим, недавно је откривено да је слијепо цревно врло корисно за бактерије које помажу у функционисању пробавног система.

2. Супервелики молекули

Све што нас окружује сачињено је од молекула, који се разликују у величини, од простих парова атома, као што је молекул кисеоника, до сложених органских структура. Али, највећи молекул у природи налази се у нашем тјелу. Ријеч је о хромозому 1. Нормална људска ћелија има 23 пара хромозома у свом једру, а сваки по један веома дуги молекул ДНК. Хромозом 1 је највећи, будући да садржи око 10 милијарди атома, који представљају скуп информација шифрираних у молекулу. 

3. Број атома

Тешко је појмити колико су сићушни атоми који сачињавају наше тијело све док не погледамо колико их има. Одрасла особа има 7.000.000.000.000.000.000.000.000.000 атома, или седам хиљада квадрилиона.

4. Губитак крзна

Можда је тешко за повјеровати, али ми имамо приближно сличан број длака на нашем тијелу као и шимпанзе, једино што су наше длаке бескорисне и танане да су готово невидљиве. Не зна се тачно због чега смо изгубили своје заштитно крзно. Претпоставка је да је то помогло раним људима да се лакше зноје, или да би онемогућило да нас нападају паразити као што су ваши или крпељи, или можда чак због тога што су наши преци били дјелимично водени организми.

5. Језа

Најежена кожа представља остатак наших еволуционих предака. Кожа добија тзв. гушчји изглед када се најежимо јер долази до грчења сићушних мишића око основе корјена длаке. Када се густа длака најежи, постаје бољи изолатор јер има више ваздуха између длака. Али, како су длачице на човјековом тијелу сићушне, кожа добија изглед који личи на гушчју кожу.

Најежимо се када смо уплашени, када нам је хладно или када нешто јако емоционално преживљавамо. Многи сисари се најеже када су уплашени, тада игледају крупније и опасније за непријатеља. Човјек је некада имао сличну одбрамбену функцију најежене коже.

6. Страх од свемира

Ако је вјеровати научно-фантастичним филмовима, уколико би се човјек нашао у отвореном свемиру без заштитног одјела догодиле би се ужасне ствари. Међутим, то је углавном фикција. Истина је да би било неугодно док се ваздух унутар организма шири, али људско тијело не би експлодирало, као што смо имали прилике да видимо у холивудским филмовима. Иако течност и у вакууму кључа, крв се одржава под притиском унутар крвотока. И поред тога што је у космосу јако хладно, човјек не би изгубио тако брзо топлоту. Као што су нам и термос боце показале, вакуум дјелује и као изолатор. У свемиру једино влада недостатак вездуха.

7. Колапс атома

Атоми који сачињавају наше тијело углавном представљају празан простор, али упркос томе што их има толико много, без тог простора човјек би био сабијен на врло малу запремину. Ако би нестао сав празан простор, наше тијело заузело би коцку димензија мањих од једног 500-тог дјела центиметра. 

8. Електромагнетско одбијање

Атоми који сачињавају материју никад се не додирују. Што ближе дођу један другом, долази до веће одбојне силе између наелектрисања његових саставних делића. То је као да покушавамо да привучемо два снажна магнета један другом, сјеверни пол сјеверном полу. То се чак односи и на предмете који изгледају као да се додирују. Када седимо у фотељи, ми је заправо не додирујемо, већ лебдимо изнад ње, услед одбијања међу атомима. Ова електромагнетна сила је далеко јача од силе гравитације - око милијарду милијарду милијарду милијарду пута јача. То можете и ви показати - држите магнет за фрижидер близу фрижидера и полако га пустите. Електромагнетна сила из малог магнета надјачаће силу привлачења цијеле Земље.

9. Звjездани прах праху

Сваки атом у нашем тијелу стар је миљиардама година. Водоник, најчешћи елемент у универзуму, који чини већи дио човјековог тијела, настао је у “великом праску” прије 13,7 милијарди година. Тежи атоми, као што су угљеник и кисеоник, настали су прије 12 и седам милијарди година и проширили се васељеном када су звијезде експлодирале. Неке од тих експлозија биле су толико снажне да су и саме произвеле елементе теже од гвожђа. То значи да су компоненете у нашем тијелу заиста прастаре: ми смо, заправо, звездана прашина.

10. Квантни ниво

Једна од мистерија науке јесте како нешто наизглед чврсто и усправно, као што је човјеково тијело, може да буде сачињено од честица које се чудно понашају, то јест од квантних честица, као што су атоми и њихови дјелови.
Електрони круже по специфичним орбитама. Они не могу постојати нигде између тих орбита, али мора да постоји “квантни скок” између њих. Штавише, као квантне честице, електрони постоје прије као скуп вјероватноћа него као специфичне локације.

11. Црвена крвна зрнца

Многи мисле да црвена боја крви потиче од гвожђа, али његово присуство је коинциденција. Црвена боја крви потиче од чињенице да је гвожђе окружено кругом атома хемоглобина званог порфирин, и та структура “крива” је за боју. Нијанса црвене боје вашег хемоглобина зависи да ли у њему има кисеоника. Тамо гдје је присутан кисеоник, он мијења облик порфирина, што црвеним крвним ћелијама даје јачу нијансу.

12. Вируси се шире као вируси

Звучи изненађујуће, али не потиче сва количина корисног ДНК у нашим хромозомима од еволутивних предака. Нешто од нашег ДНК позајмили смо са стране. Наша ДНК укључује гене најмање осам ретровуруса. То је врста вируса који користе ћелијске механизме за кодирање ДНК како би преузели ћелију. У неком тренутку људске историје, ови гени инкорпорирани су у људски ДНК. Ови вирусни гени у ДНК данас играју важну улогу у људској репродукцији, иако су потпуно туђински нашим генетским прецима.

13. Други облик живота

Ако бисмо избројали ћелије у организму, видјело би се да има више бактеријског него људског живота у нама. Људских ћелија има око 10 билиона, а бактеријских десет пута више. Неке од њих не чине никакву штету, а неке од њих су корисне.

14. Гриње на трепавицама

Код старијих људи долази до појаве гриња на трпавицама. Та сићушна створења живе од старих ћелија коже и себума који производе фоликуле длаке. Обично су безопасне, могу да порасту до трећине милиметра, и невидљиве су голим оком.

15. Детектори фотона

Очи су врло сензитивни органи, способни да детектују само неколико фотона свјетлости. Човјек може голим оком да види сазвјежђе Андромеда, најближу галаксију нашем Млијечном путу. Али, “најближе” је релативан појам и у међугалактичком простору. Андромеда је, наиме, удаљена 2,5 милиона свјетлосних година од Земље. Када су фотони свјетлости који су погодили наше око започели своје путовање, у космосу није постојао човјек.

16. Шест чула

Упркос томе што су нам рекли, ми имамо у ствари шест чула. Ево једноставног примјера. Ставите руку на удаљеност од неколико центиметара од врућег гвожђа. Ниједно од наших пет чула не говори нам да ће нас усијаног гвошже опећи. Али, ми ипак можемо да осјетимо да је гвожђе вруће са одређене удаљености а да га при том не додирујемо. То се догађа захваљујући екстра чулу - сензорима за топлоту у нашој кожи. Слично томе, можемо да детектујемо бол или да схватимо да ли смо окренути наопачке.
Још један брзи тест. Затворите очи и додирните нос. Не користите пет чула да бисте додирунули врх носа, већ тзв. проприоцепцију, то јест осјећај гдје се налазе дијелови тијела један у односу на други. То је полу-чуло, које комбинује знање из мозга о томе шта раде мишићи, са осјећањем величине и облика тијела.

17. Стварна старост

Као код пилића, и људски живот се ствара из јајета. Ипак постоји значајна разлика између људског јајета и кокошијег, која драстично утиче на нашу старост. Људска јајашца су сићушна. Она су, напокон, само једна ћелија и обично су пречника око 0,2 милиметра. Ваше јајашце формирано је у вашој мајци - али оно што изненађује јесте да је оно формирано када је она још била ембрион. Формирање вашег јајашцета, и половине вашег ДНК који долази од ваше мајке, може се сматрати првим тренутком вашег постојања. И то се догађа прије него што је ваша мајка рођена. Рецимо да је ваша мајка имала 30 година када је вас родила. То значи да ви имате 48 година у тренутку кад пуните 18 година.

  18. Утицај епигенетике

Обично мислимо да су гени контролишући фактор који одређује како ће свако од нас изгледати, али гени су само мајушни дио ДНК. Донедавно се сматрало да је осталих 97 одсто само отпад, али сада знамо и да епигенетика - процес који се одвија изван гена - такође има велики утицај на наш развој. Неки дјелови имају сврху да контролишу “паљење” и “гашење” гена, или учествују у програмирању производње осталих кључних састојака. Дуго вријеме је била непознаница како је могуће да је око 20.000 гена довољно да се одреди какви ћемо бити. Научници су открили да је и осталих 97 одсто од ДНК подједнако битно у нашем развоју.

  19. Свјесно дјеловање

Изгледа да наша свијест независно постоји и говори нашем тијелу шта треба да ради. У стварности, много већи је утицај несвјесног. Неки задаци постају аутоматски кроз праксу, тако да нам више није потребно да размишљамо о основним покретима. Овим процесом руководи се из једног од најпримитивнијих дијелова мозга. Ипак, чак и потпуно јасна свјесна акција, као што је подизање неког предмета, изгледа да има неку претходницу у несвјесном, при чему се мозак “пали” прије него што донесемо одлуку да кренемо у акцију. Постоји неслагање о томе када свијест игра своју улогу, али нема сумње да дугујемо нашем несвјесном дијелу много више него што бисмо жељели да дозволимо.

 20. Оптичке варке

Слика свијета коју “видимо” је вјештачка. Наш мозак не производи слику на начин како то ради камера на пример. Умјесто тога, мозак конструише модел свијета из информација које смо добили мјерењем свијетлости, облика, ивица, облина.... То олакшава мозгу да ослика празан “лист”, зону у мрежњачи у којој постоји оптички нерв. Мозак, такође, “смирује” слику коју дају брзи покрети очију који се називају “сакадама”, дајући лажну преставу комплетне уједначене слике.
Али, суштина овог процеса јесте да се наше очи дају лако преварити. Телвизија, филм и оптичке варке раде тако што погрешно наводе мозак да “мисли” оно што очи виде. Због тога се и Мјесец чини већим него што јесте и због тога изгледа да варира у величини: права оптичка величина Мјесеца слична је рупи коју направимо на папиру уз помоћ бушилице за папир на удаљености дужине руке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.