Новинар Тајмса: Нећу да се извињавам што се дивим Новаку

Он је позвао да се прекине са непоштовањем српског тенисера и у тексту је објаснио због чега мисли да је Новак ГОАТ овог доба.

Ово је текст британског новинара у цjелини.

"Често ме питају за најчувенији тренутак којем сам присуствовао на Вимблдону. Да ли је то бекхенд Роџера Федерера при меч лопти Рафаела Надала у тај-брејку четвртог сета 2008. године? Да ли је то Горан Иванишевић на кољенима који се моли за поен који би му донио тријумф у титулу? Да ли је то Штефи Граф против Јане Новотне? Све сјајно.
Ипак, можда морам да поменем шта се догодило послије чувеног тријумфа Ендија Мареја 2013. године и посебно током интервјуа Новака Ђоковића, његовог противника, послије тог меча. Разумљиво је то да је публика била против Србина. Када је освојио поен, на стадиону је завладало нешто близу тишини. Када је његов противник погодио винер, настајала је екстаза на трибинама. То није могло да буде лако за 26-годишњака који је играо далеко од куће.

Послије меча, током интервјуа на терену, није постојао ни најмањи наговјештај негативности или горчине у Новаковим ријечима. Само ријешеност да прихвати ширу слику нације која слави своју прву побједу у синглу, коју је чекала деценијама. 'Честитам Енди. Апсолутно си заслужио ову побједу. Играо си невјероватан тенис. Честитам твом тиму. Знам колико им ово значи и знам колико ово значи свима вама људи, као и цијелој земљи. Било је задовољство бити дио овог финала", рекао је Новак прије 11 година.

У тексту се даље додаје.

"Често причамо о томе како спорт учи дјецу да побјеђују, али постоји и важнија лекција - он вас учи и како да изгубите. Ђоковићева љубазност била је веома упадљива од када је дошао на АТП тур и ако сумњате у то, погледајте његову великодушност после пораза од Карлоса Алкараза прошле године или, заправо, послије било ког пораза у посљедњих деценију и по. У овоме он није сам, јер и његова два велика ривала, Федерер и Надал, дијеле ту исту људску особину.

Ипак, нешто ме је увијек збуњивало у вези са Ђоковићем. Није само да је публика против њега када игра против Мареја на Вимблдону. Није то само 'SW19' (енглески термин за Вимблдон, због поштанског броја тог дела југозападног Лондона). Заправо, ту није ствар ни у гренд слем турнирима. Гдје год да оде, шта год да уради, суочи се са упадљивом и са понекад осветољубивом једностраношћу. Видио сам то изблиза гомилу пута - добацивања, довикивања, личне увреде, намјерне повике током припреме за сервис. Назовите то како хоћете.

Можда би требало да кажем да се снажно супростављам Ђоковићевом мишљењу о вакцинама и то сам рекао много пута, али то што им је он антипатичан нема везе са тим. Био сам ту када је он збијао шале на терену, имитирао друге играче, био је младић који очајнички жели да буде вољен. Био сам тамо када је био 'Број три', 'Број два', 'Број један' и сада сам ту, када је опет изгубио прво мјесто. Данас је све то постала подразумијевана ствар на његовим мечевима, као ластавице на почетку прољећа".

Аутор даље наставља:

"Било је много дебате око тога да ли су гледаоци у његовом мечу четврте рунде Вимблдона викали 'Бууу' или 'Руне' (што је име данског противника, Холгера Рунеа), али то није суштина. У скоро сваком мечу који Ђоковић игра, он трпи не само од публике која је на страни његовог противника, већ и од мањине која жели да га избаци из равнотеже и која осјећа већу слободу да то ради њему него неким другим играчима. Да гледаоци пожеле да поремете Федерера, остали из публике би се окренули против њих. Као што је то и сам Ђоковић рекао у понедјељак: На Туру сам више од 20 година, вјерујте ми, знам све трикове. Знам како ствари функционишу.

Знам да ће многи читаоци помислити да је безобразлук према Ђоковићу до одређене мјере оправдан, да је он грозна особа, да је он пропаст за мушки тенис. Истакао бих овде да је овај јединствени шампион израстао у невољама (као дјечак проживио је бомбардовање Београда) и да је тренирао посвећено да би напредовао до врха током најстрашније ере у историји мушког тениса. И без изузетка се односио према спаринг-партнерима, новинарима и помоћном особљу са поштовањем и учтивошћу.

Урадио сам са њим много интервјуа, па можда имам поглед на ствари које залазе и иза критичара из фотеље који вјерују да могу да препознају дубока морална посрнућа некога кога никад нису упознали. Он је пристојан, радознао, заинтересован за свиијет, увијек је тачан, никад не избјегава да одговори на питање и једном приликом, када је наш разговор трајао дуже од сата у Монаку, скочио је од стола и понудио се да организује хеликоптер да ме одбаци до аеродрома у Монаку. Уз то је обезбиједио да ми буде спакован колач у картонску кутију, да бих могао да једем пудинг на путу до куће. 'Нисам смио да допустим да ово пропустиш', рекао је Ђоковић тада и намигнуо ми. Не кажем ни на који начин да је он перфектан, као што нису ни Федерер, ни Надал, ни Серена Вилијамс. Вјерујте ми.

Још један моменат ће ми увијек бити дубоко урезан. Било је то финале Вимблдона против Федерера 2019. године. Био је то најнапетији спортски дан (истовремено су играли Енглеска и Нови Зеланд финале Свјетског купа у крикету). Рекао бих да је 99,9 одсто присутних било против Србина, можда и више него што их је навијало против њега 2013. године у финалу против Мареја. Неки кажу да се Ђоковић храни непријатељством окружења, али то је глупост. Као и сва људска бића, он жели да буде вољен. Биле су му потребне године да развије технике да се суочи са друштвеном одбаченошћу - и то ми је рекао много пута.

Када је Федерер водио 8-7 у петом сету, Швајцарац је одсервирао два аса да би повео 40:15 и имао двије лопте за титулу. Публика је устала, ајфон телефони били су спремни, чак су и новинари писали посљедње ријечи извјештаја. Сумњам да је иједна особа вјеровала да Ђоковић може да се врати - изузев Ђоковића самог. Ако икад ухватите вријеме, идите на јутјуб и погледајте ту секвенцу, видјећете да је Ђоковић неприродно миран. Очи су му биле фокусиране као Гандалфу на мосту на Казад-думу у Морији, тихо је нешто шапутао самом себи. Тај гранитни ум и даље је имао храбрости да вјерује. Форхенд-винер који је погодио био је тако лијеп да би требало да буде урамљен и изложен у Националној галерији у Лондону.

Нећу да се извињавам што се дивим Ђоковићу, нити за то што вјерујем да је најимпресивнији спортиста у мом животном вијеку. Нити за то што у његовој отпорности назирем нешто што чини нашу врсту великом. Овдје сам да уочим да му вјероватно никад неће бити опроштено то што је разбио 'монопол' ривалства Федерера и Надала, као ни то што му никад није толерисано то што је играо са тако суровом ефикасношћу, нити је икад прихваћено то што наставља да побеђује са 37 година, након операција које би можда обориле друге.

Ипак, надам се да ће критична маса људи бар бити сагласна да би добацивања и личне увреде требало да престану. Он можда није то што вам се свиђа, али његово путовање од позиције изазивача који се мучи до тениског колоса је нешто што има елементе које би и Холивуд признао. од публике, на Вимблдону и даље, он сигурно заслужује више", закључио је Сајед.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.