Златко Јовановић са Комарном изборио завршни турнир Алпе Адрија купа

Млади стручњак родом из Новог Бечеја, који је оставио дубок траг у Бањалуци играјући за Борац у неколико наврата, ни сам није очекивао да ће тако брзо постићи успјех којим су одушевљени сви у клубу као и навијачи из истоименог града у Словачкој. Прије само 18 мјесеци преузео је тим и ишао степеницу по степеницу. У првој сезони дошао је до треће позиције у домаћем шампионату, а сада је побједом против Шибенке у четвртфиналу стигао до Фајнал фора регионалног такмичења.

- Ово је нестваран резултат за клуб који постоји 18 мјесеци када смо буквално кренули од нуле. Претходни клуб је угашен и формиран је нови, а највеће заслуге за то иду на рачун директора клуба Бобана Томића. Нико се није надао да ћемо прве сезоне стићи до трећег мјеста, а друге ићи на Фајнал фор. Генерално имамо скроман буџет, али извлачимо максимум из екипе. Имали смо велику жељу да се докажемо и успјели смо у томе те нећемо стати на овоме - изјавио је Јовановић у разговору за “Глас Српске”.

За њега је ово потпуно ново искушење јер се тренерским послом бави тек три године. Био је помоћник у стручном штабу репрезентације Ирана, а сада је асистент селектору Словачке Арамису Наглићу.

 - Искрено говорећи, пет пута је лакше бити играч него тренер. Улазак у тренерске воде олако сам схватио и мислио да је то слично једно другоме. Нисам био у праву јер је разлика као небо и земља. Треба мислити на 12 играча које имаш у екипи, противницима, судијама, путовањима, анализама утакмица и ривала... - рекао је Јовановић.

Према његовим ријечима квалитет Алпе Адрија купа је доста добар јер у њему наступају екипе које имају доста добре буџете, а који су далеко већи од буџета клубова који се такмиче у БиХ.

- Такмичење је јако праћено ове сезоне јер су клубови уложили много новца што је привукло публику. Буџети појединих клубова крећу се око милион евра, а то су Пардубице, Колин, Темишвар, Вијена и Даброва која нас очекује у полуфиналу. Пољски тим чини седам странаца од којих су три бивша НБА играча, али ћемо се борити јер немамо шта да изгубимо - казао је Јовановић.

Признао је да не планира много унапријед, јер нема времена за то.

- Посла је преко главе... хахахаха. Бринем о екипи 24 часа дневно, ту је наравно и породица, а поред тога имам посла у репрезентацији Словачке као и својим кампом који траје неколико година. Некад ни сам не знам како стигнем на све стране. Уговором сам везан до краја сезоне и фокусиран да направим што бољи резултат, а након тога ћемо разговарати. Тренутно не размишљам гдје бих ишао даље. Планирам да напредујем као тренер, а гдје ће ме пут одвести то не знам - нагласио је Јовановић.

Играчка каријера трајала му је 20 година, а лопта га је одвела из Србије за Црну Гору, БиХ, Иран, Румунију, Француску и Словачку.

- Играчки пут био ми је веома занимљив, а сад ми се тренерска каријера отвара брже и квалитетније. Као играч мучио сам се са повредама на почетку каријере, а као тренер чини ми се да брже напредујем јер сам током свих ових година имао од кога да учим. Радио сам са тренерима са Балкана, Азије, Европе... Купио од свакога шта ваља, али и шта не ваља. Широк је спектар тренерског знања почев од Јосипа Панџе који је био мој најмлађи тренер па све до Владе Ђуровића. Он је дефинитивно особа од које можеш највише да научиш - закључио је Јовановић.

Тенис више не игра

Поред кошарке Јовановић је рекреативно играо тенис. Стални противник био му је некадашњи саиграч Ранко Велимировић.

- Сада немам времена за тенис. Мој највећи противник Ранко Велимировић се повукао као Роџер Федерер па немам више против кога да играм. Једноставно немам мотива - рекао је Јовановић кроз смијех.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.