Животна прича Виктора Купљеника 60 година након првог скока: Падобраном слетио у пунчево двориште

Од тада је прошло пуних шест деценија, а Купљеник, који је 1. јуна напунио 79 година са осмијехом на лицу сјећа се почетака. Рођен је у Љубљани 1943. године и послије завршене средње војне школе за радарског техничара прекомандован је у Бањалуку, гдје је добио посао у Војно-ремонтном заводу “Космос”.

- Прије доласка у Бањалуку у Љубљани сам бранио за један војни рукометни клуб, који се такође звао Борац. Логично је било да се опробам и на голу бањалучког. Тадашњи тренер Војо Мисављевић ме је послије једног тренинга очински загрлио и рекао: “Мали, видим да гризеш на тренингу. Дајеш се сто одсто, али… Знаш, Викторе, за голмана су потребни виши, корпулентнији момци који могу покрити гол. Ти си мали, ни петину гола да покријеш. Голове ће ти кроз уши забијати. Батали ти рукомет. Лати се било ког другог спорта. Успјећеш” - присјећа се Купљеник.

И баш тог прољећа 1961. године видио је оглас да Аеро-клуб “Руди Чајавец” уписује кандидате за падобранце.

- Помислио сам да ми нико неће моћи рећи: “Батали то, мали си растом”. Уписао сам се у клуб, а својима у Љубљани то нисам смио ни рећи. Није прошло дуго времена и искористио сам прилику да код наставника Младена Биберчића направим први скок на аеродрому у Залужанима. Њега се сјећам и данас и то је нешто што се не може описати. Тако је почела моја ваздухопловна каријера - наставио је Купљеник.

У току падобранске каријере направио је 6.134 скока, био професионални пилот са 1.300 часова налета. Био је вишеструки првак БиХ, три пута државни првак Југославије у фигурама на циљу и у генералном пласману, што је у оно вријеме било изузетно тешко, јер је конкуренција била велика, од Словеније до Македоније. Од спортских достигнућа највећи резултат му је сребрна медаља за репрезентацију Југославије на Свјетском првенству 1970. на Бледу, а овог успјеха и данас се радо присјећа.

- Испред нас је била Чехословачка, а иза нас Канада, па падобранске велесиле: Совјетски Савез, САД, Француска, Италија, Њемачка, Пољска… У селекцији су, осим мене, били и Милан Димић из Зрењанина, Драгољуб Драговић из Подгорице, Јосип Бушић из Ниша и Стефан Бесјак са Бледа, а резерва је био Момчило Савић из Београда - присјетио се Виктор златних тренутака.

Већ 1963. године био је дио тима који је у Вршцу поставио свјетски рекорд у дисциплини 2.000 метара са задршком од 30 секунди. Три године касније оборио је свјетски рекорд (четири скакача) у ноћним скоковима на циљ, а то му донијело и улазак на листу бесмртних у избору “Гласа Српске”, јер је проглашен за најбољег спортисту Босанске Крајине. Послије тога још четири пута је сврставан међу најбоље спортисте Босанске Крајине: 1967. (пета позиција), 1969. (седми), 1975. (осми) и 1979. (трећи).

- То су можда и једна од најљепших признања у мојој спортској каријери, нешто што се не заборавља за читав живот. Поносан сам што сам се нашао на тој бесмртној листи, на којој су касније 1989. године били и моја кћерка Диана, а 1991. године и зет Јосип Поповић. Обоје као падобранци. Поносан сам и што сам на своју кћерку пренио љубав према падобранству, јер је она до сада имала више од 1.600 скокова. Поносан сам и на зета Јосипа, који је скочио више од 3.500 пута. И мој син Игор је уписао нешто више од 100 скокова, али је он касно почео да се бави падобранством  - наставио је Купљеник, који је  готово био редован гост посљедњих година на завршним манифестацијама “Избора 10 најбољих спортиста Републике Српске”.

Добитник је бројних спортских и друштвена признања од којих се истичу Орден заслуга за народ са сребреном звијездом, Априлска награда, Октобарска награда града Ниша. Освајао је медаље гдје год је стигао, а по његовим ријечима у каријери их је било 205.

- Био сам првак БиХ, првак Србије, првак Југославије, вицешампион свијета, али никада првак Словеније у којој сам рођен. Чак могу да се похвалим да сам једини Словенац који је био шампион Србије. Било је то 1974. године у Нишу када сам био на служби у том граду - рекао је Купљеник.

Присјетио се једне згоде када се једног дана задржао због посла у Приједору.

- Још раније сам се договорио са супругом да се нађемо у Трапистима послијеподне. Задржао сам се на послу, а до састанка је било још само 30 минута. Замолио сам колегу пилота да ми помогне. Подигао је авион и када смо надлијетали изнад Траписта искочио сам са падобраном. Сви су били забезекнути. Мој пунац, покој му души, био је одушевљен. Било му је о неописиво драго што му је зет падобраном скочио тик поред куће - рекао је Купљеник.

Када је дошао у Бањалуку 1961. године није ни слутио да ће то постати град који ће му обиљежити живот, град у коме ће створити породицу и град који можда и више воли од родне Љубљане.

- За Бањалуку ме много тога веже. То је град моје младости и мјесто којем сам посветио више од три деценије живота. Мјесто у којем са упознао покојну супругу Фатиму, која је била изузетно вриједна жена. Научили смо да се поштујемо и волимо и она је била мој највјернији навијач на такмичењима. Човјек који се бави ваздухопловством, а има уређену ситуацију у породици, далеко му је лакше, не брине се, а ја сам све то имао. У Бањалуци сам постао отац кћерке Диане и сина Игора. Много пута сам се напио Врбаса. А онај ко попије воду из ове бистре ријеке, не може да је не воли и да је заборави док је жив - са сјетом се присјећа Купљеник љепших и срећнијих времена.

Тешко је поднио распад бивше Југославије, а поготово напуштање Бањалуке 1994. године. Вратио се у Љубљану и остао чврсто везан уз падобранство и људе из овог спорта. И тада је имао непријатности, јер су га у родној Словенији сматрали српским шпијуном, а у Бањалуци да “ради за Словенце”.

- То су времена, којих не желим да се сјећам и нерадо причам о њима. Тамо сам неких 12 година радио као пилот професионалац и држао туристичку туру Блед-Бохињ-Триглав. Послије тога смо се супруга и ја вратили прво у Приједор, а потом у Бањалуку. Нажалост она је преминула прошле године послије више од пет и по деценија складног и више него лијепог брака.  Послије тога одлучио сам да останем у Бањалуци. Дане проводим у Дому пензионера на обали Врбаса. Имам стварно више него добар третман, као и сви остали, али и прилику да у овим позним годинама вријеме проводим у друштву бавећи се разним активностима - додао је на крају Купљеник, који ће остати упамћен као први падобранац у бившој Југославији који је остварио 5.000 скокова.

Незгоде

Виктор Купљеник никада у професионалној каријери није ломио ногу или руку, али је неким чудом остао жив када је на “куриру”, којим је пилотирао, отпала елиса.

- Сва срећа, па се авион није запалио. Успио сам некако да атерирам. Ма, ударио сам носом авиона у земљу. Чак 16 пута ми се није отворио главни падобран. Ни у једном случају није било “густо”, јер бих активирао помоћни падобран и безбједно се приземљио. Ово са “куриром” је могло бити погубно - присјетио се Купљеник.

Тито и Насер

Присјетио се овај падобрански ас и једног “политичког” скока и то, на Тјентишту.

- Било је то на Сутјесци, када је Јосип Броз Тито отварао монументални споменик. Његов гост је био предсједник Египта Гамал Абдел Насер. Спустио сам југословенску тробојку “са неба”. Тито и Насер су ми аплаудирали са осмијехом на лицима. То је доживљај који се не заборавља - присјећа се Купљеник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.