Животна исповијест Владимира Милићевића, тренера ОК Радник, за "Глас": У Бијељини остварио снове

Кажу да је најтеже у спорту, па и у животу, поновити успјех. А Одбојкашки клуб Радник и његов тренер су то успјели. Када су прошле сезоне Бијељинци били на ивици да изгубе финалну серију од Домаљевца, десио им се Владимир Милићевић. Снагом ауторитета, појаве која диже (са)играче на терену, тадашњи помоћни тренер и привремени повратник на терен окренуо је серију у корист тима из Бијељине и донио историјски, први шампионски трофеј свом клубу.

Ове године, у још јачој конкуренцији, као први тренер темпирао је форму својих изабраника да у најважнијим биткама буду најбољи и "плаво-бијели" су успјели да одбране пехар шампиона, али и трофеје побједника Купа БиХ и Купа Републике Српске.

- Прошле сезоне ми се остварио сан да освојим титулу у Премијер лиги као играч. У каријери ми је само то недостајало. Игром случаја повриједио нам се примач Вук Меденица, један од носилаца игре, па послије прве утакмице финала и Кинез Адаи, који је био његова замјена. Момци су ме замолили да помогнем, био сам помоћни тренер, нико ме није притискао. Рекао сам да нема смисла да играм послије годину дана паузе, да нисам спреман, да ћу направити више штете него користи... Међутим, старији момци су ме наговорили да се вратим. Било ми је криво да не покушам да им помогнем. Мислим да су могли и без мене, а да је моја појава на терену више била позитиван психички шок. Нисам их издао, одмах на првом тренингу сам видио ту лудачку енергију коју им је донијела моја појава на терену. Фино сам одиграо, донио сам им сигурност. Највећи комплимент су ми биле честитке играча ривалске екипе. Трећу, одлучујућу утакмицу сам играо под блокадом, стиснуо сам зубе и славили смо. Посебна част ми је била када је капитен Душан Перишић инсистирао да подигнем шампионски пехар, јер сам ја уназад 15 година био капитен - рекао је Милићевић.

ГЛАС: Како је и када почела Ваша прича са Радником?

МИЛИЋЕВИЋ: Дошао сам из Ниша те, 2000. године са три године старијим рођеним братом Миодрагом у Бијељину. Он је играо коректора, а ја сам покривао позицију примача. Имао сам тада 19, а брат 22 године. Радник је правио екипу за веће домете у односу на дотадашњи учинак. Бијељинци су играли Прву лигу Републике Српске. До тада су доминирали Модрича и Јединство, који су се смјењивали у освајању трофеја. Затекли смо екипу која је генерацијски била слична брату и мени. Ту су били Жељко Марић, Драган Станишић, Дарко Тешић... Била је то млада, добра екипа. Прве године смо направили својеврсни бум, када смо раздвојили Јединство и Модричу.

ГЛАС: Одакле су Ваши Милићевићи?

МИЛИЋЕВИЋ: Рођен сам у Добоју, отац ми је био војно лице, прекомандован у Ниш. Иначе, комплетна фамилија ми је са Озрена. Одрастао сам у Нишу, гдје сам и почео да се бавим одбојком, релативно касно за данашње прилике, са 13-14 година. Брат је почео први, ишли су по неким турнирима, мени је све то било примамљиво па сам хтио и ја да пробам. Већ са 15 година сам почео да играм лигу. Двије године касније сам прекомандован у први тим. И ту сам двије године играо за сениорски тим Ниша, док нисам дошао у Бијељину.

ГЛАС: Играли сте и једну сезону у Дубровнику.

МИЛИЋЕВИЋ: Да, имао сам излет у Хрватску, у сезони 2006/2007, након неколико година у Раднику, када није било баш најбоље стање. Већ смо били навикнути да освајамо титуле и играмо у финалима. Дошло је до смјене генерација. Отишли су играчи, рецимо Анђелко Ћук, који је касније направио велику каријеру, играо је за Младост из Загреба, у Кореји и Јапану. Људи из Дубровника су ме звали да им помогнем да опстану у Суперлиги Хрватске. Видјели су ме на турниру "Јово Ђурић" у Љубињу, гдје су и они учествовали. Они су били тотално нова екипа. То је било први пут да се мушки тим Дубровника пласира у елиту. Жао ми је што нисмо могли да урадимо нешто више и што смо испали. Мени се десио пех, па сам пропустио кључне утакмице због повреде. Била је идеја да останем тамо, али клуб није могао то финансијски да изнесе, они су одлучили да одустану од велике приче и ја сам се вратио у Бијељину. То је био тај неки излет, та једина сезона, до данас, у којој нисам био у Раднику.

ГЛАС: Да ли је било још неких понуда да напустите Радник?

МИЛИЋЕВИЋ: Било је, али ме нису задовољиле. Данас, рецимо, момци за 500 до 1.000 евра иду у иностранство, да само кажу да су играли "преко". Мене нису задовољавале ни много веће цифре. Имао сам прилику да одем у Загреб који је те сезоне, када су ме звали, играо финале против Младости. Нисам хтио да издам Радник са којим сам се већ договорио. Тражио сам нешто већи износ од Загреба да, ако већ идем, нешто оставим Раднику да и они могу да нађу појачање. Звали су ме 20 дана прије почетка сезоне. Нисмо се договорили, али сам видио да вриједим. Послије су ме звали из Пазове, која је играла полуфинале Суперлиге Србије, и суботички Спартак... Током каријере су ме звали и клубови из БиХ, али није ми било примамљиво да бих мијењао своје навике и живот, да јурим за парама. Више сам гледао да оставим неки траг у мом Раднику, било је успона и падова, али не кајем се. Сад кад гледам, пресрећан сам што сам тако поступао. Двапут сам био најбољи играч Републике Српске, двапут најбољи спортиста Бијељине, репрезентативац БиХ... Задовољан сам каријером.

ГЛАС: Иако шампиони БиХ, имали сте доста проблема.

МИЛИЋЕВИЋ: Људи из управе имали су ове године огромних проблема, имамо их и даље. Они су успјели доста тога да "исхендлују". Ми нисмо клуб са великом инфраструктуром, али захваљујући тим људима смо изгурали. У другој полусезони смо тренирали у два села. Два тренинга смо имали у сали у којој играмо утакмице и то на пола терена. Не тренирамо како играмо, а ова три тренинга смо имали у Патковачи и у Батковићу у салама условним за тренинг, али у којима не играмо, само из разлога да бисмо могли да тренирамо сервис?! Тако тренирамо уназад 10 година. Шампион БиХ нема адекватне услове за тренинге. То би требало да се подразумијева, али просто није тако.

ГЛАС: Каква искуства носите из Лиге шампиона, односно са квалификационог турнира из Београда?

МИЛИЋЕВИЋ: Незаборавно искуство. Играти против Олимпијакоса са Митром Ђурићем, Драганом Травицом и осталима... Дошли смо у позицију да играмо неки егал са њима. Наравно, сигурно су се они мало опустили, али смо добили трећи сет и једва изгубили четврти 25:22. Њихов тренер је морао да уведе све играче из прве поставе иако је мислио да их одмори. Тад сам видио да имамо велики потенцијал, који дотад нисмо приказивали у пуном обиму, јер нисмо били уиграни у потпуности. Имали смо нову екипу.

ГЛАС: Радник поново чекају квалификације за Лигу шампиона. Како сад стоје ствари са подршком?

МИЛИЋЕВИЋ: Вријеме је да неко у граду схвати да има спортског гиганта, који је играо ту Лигу шампиона, ЦЕВ куп. Иако нисмо никог савладали, достојно смо презентовали град и Републику Српску. Ако останемо на окупу и појачамо се, пружићемо још и више наредне сезоне. Апелујем на Градску управу да нас још више подржи. Морам да кажем да имамо подршку предсједника Републике Српске Милорада Додика. Прошле године смо били на пријему. Помогао нам је финансијски. Понудио је да играмо европске утакмице у Лакташима и он би подмирио све трошкове. Друга узастопна трипла круна је велика ствар за Радник и Бијељину.

Новинар

ГЛАС: Људи Вас познају и као нашег колегу са малих екрана.

МИЛИЋЕВИЋ: Телевизији "Слобомир" је требао спортски новинар, неко је предложио мене, а никад нисам имао проблем с појављивањем пред камерама. Покојна Жељка Спремо, која је била директор РТВ "Слобомир", је оцијенила да је то што знам добро, с тим се сложио и технички директор Горан Спремо, договорили смо се и тако сам почео. То је било 2009. године. Након три, четири године прешао сам на Радио-телевизију Републике Српске, гдје сам радио и друге области, не само спорт. Новинарство је феноменално, али сам га напустио из финансијских разлога. Отишао сам за другим послом иако покушавам да останем у нашој бранши. Повремено помажем колегама који имају портале у Бијељини, радим неки подкаст, водим неке свечаности...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.