Жељко Ребрача, најпознатији српски “бананамен”, за “Глас”: Било ме је срамота кад сам блокирао Џордана

Српски кошаркаш имао је невјероватан осјећај за блокаду и многи велики играчи су осјетили како изгледа када “Сребрни летач” (још један надимак) брани свој кош. Најпознатија “банана” момка из Пригревице, свакако је она коју је лупио Михајлу Михајлову у завршници финала Свјетског првенства у Атини 1998. године. Ипак, није само горостасни Рус био жртва дугих руку легендарног центра. Моћ српског аса осјетио је и највећи кошаркаш свих времена Мајкл Џордан. У новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” помало стидљиво се Жељко Ребрача присјетио те блокаде.

-  Збунио сам се и питао, да ли је могуће. Било ме је срамота. Мајкл Џордан је број један. Кад чујем да Леброна Џејмса упоређују с њим, није ми добро. Не може то да се пореди. Мајкл је два нивоа изнад свих. Нестварно нешто. Он је давао тада по 35 поена. Тукли су га страшно. Данас би, у оваквој кошарци, имао просек од 50 поена без проблема. Он је класични “убица”. Никад није тражио од саиграча нешто што он није радио. Ако се трче камиказе, спринтеви, он мора бити први, и на тренинг је први долазио. Ако шутира лоше, он у шест ујутро долази на тренинг, а вече пре тога играо је до­ касно утакмицу. Невероватна, специфична глава. Кад га видиш осетиш ту ауру, харизму. Леброн нема то ни приближно. По мени је Коби Брајант ниво изнад Џејмса - истакао је Ребрача који је сада први човјек Војводине.

ГЛАС: Прва станица у НБА лиги био Вам је Детроит. Послије сте играли за Атланту и Клиперсе. Каква искуства носите, дјелује да су у том периоду некако са потцјењивањем гледали европске играче “преко баре”?

РЕБРАЧА: Увек су они нас гледали тамо с потцењивањем и када је отишао Дражен Петровић, касније Владе Дивац. Тада си морао да кренеш од нуле. Све што си урадио у Европи не важи, идеш испочетка тамо. За нас је то био шок, борба за неке минуте. Можда је то био и разлог што нисам раније отишао. Шта сад, треба да идем тамо да играм пет минута. Хтео сам да играм. Када сам отишао у Детроит, играо сам скоро 20 минута. Играо сам “руки ол-стар” са 17, 18 минута просека. Био сам руки месеца када је био повређен Клиф Робинсон, касније је и Бен Валас био повређен, па сам успео да скупим цео месец да играм, неких 17 утакмица. Имао сам просек од 20 и нешто поена, 11 скокова и две блокаде.

ГЛАС: Какав утисак је на Вас оставио један од најбољих дефанзиваца Бен Валас? 

РЕБРАЧА: Бен Валас има невиђен рад руку и ногу, усклађен са балансом снаге, односно начином на који је користи. Доста те тестира. Пусти те, не гура те под кошем, само те сачека. Невероватан играч. Гледао сам на тренингу, Чонси Билапс и Рип Хамилтон играју један на један с њим. Нису му ништа могли. Пусти их, они га пробају обићи, бржи су, али увек их он стигне. Посебна једна глава. Држао је рекет, давао сигурност екипи.

ГЛАС: Да ли је тачно да је генерални менаџер Пистонса Џо Думарс рекао да Срби живе најљепше на свијету?

РЕБРАЧА: Када је долазио у Београд због Жарка Паспаља дошао је и код мене у Пригревицу, није очекивао да тако живимо. Питам га шта си очекивао, војску?! Београдом се одушевио. Често долази у престоницу, прија му. Ми смо гостопримљиви, небитно ко си и шта си, у Београду сви уживају. Живео сам тамо и сви који дођу код нас осете како је овде добро.

ГЛАС: Како објашњавате све што ради Никола Јокић?

РЕБРАЧА: Секунду пре свих види како ће нешто да изгледа. Тако и додаје пасове, има преглед игре и чита кошарку на посебан начин. Његова визија терена је тотално другачија. Сви мисле да је он неспреман зашто што можда није дефинисан као остали играчи, али невероватно је спреман и људи тога нису свесни. Игра растерећено, он ће пас додати како је замислио не размишљајући о грешци. Он је генијалац, аномалија у кошарци. Могао би играти и у нашем периоду, али не знам да ли би имао ту слободу, због физике која је тад била изражена у кошарци, али би исто био одличан. Он је прототип Дивца и Арвидаса Сабониса, један од ретких играча за којег би платио да га гледаш.

ГЛАС: Како су изгледали Ваши кошаркашки почеци?

РЕБРАЧА: Сваки дан сам правио круг Пригревица, где сам живео, Сомбор где сам ишао у школу, па у Апатин на тренинг, па назад кући. Цео дан сам јурио, али није ми било тешко, мењао сам шинобус, воз, аутобус...То је био најбезбрижнији период, родитељи су радили, а моје је било школа и тренинзи. То је била та прва година, после сам отишао у Нови Сад.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте тамо имали “помоћ пријатеља” и да сте тако из НАП-а отишли у Партизан?

РЕБРАЧА: Да, Сале Ђорђевић и Небојша Илић су служили војску у Новом Саду и тренирали су са нама. Сале је после извесног времена рекао људима у Партизану да у НАП-у има неки талентовани мали и тако је кренуло.

ГЛАС: Ко Вам је био ментор у Београду?

РЕБРАЧА: Иво Накић ме је увео у тај хедонистички начин живота. Био ми је доста од помоћи да се адаптирам на Београд. Дошао сам голобрад, после године у Апатину и три године у Новом Саду. Требало је упознати тај Београд у времену које је било тада. Ишли смо на квалитетна места и доста смо се дружили међу собом. Старији су вукли нас млађе. Глумац Богдан Диклић се исто пуно дружио са нама, долазио на тренинге, ми смо ишли на позоришне представе, уздизали се и што је јако битно знали смо да се понашамо у кафани. То је за нас све била игра, играли смо се кошарке, а имали смо спортски мотив. Нисмо били оптерећени ни уговорима, ни било чим другим, већ смо хтели да будемо што је могуће бољи на терену. По осам сати дневно смо знали проводити у сали.

ГЛАС: Како је настао “Партизан из Фуенлабраде”?

РЕБРАЧА: Кад смо отишли у Фуенлабраду највише ми је у сећању остао тај фамозни аеродром у Цириху. Знали смо га напамет. У самој Фуенлабради су нас прихватили као своје. Видели су да смо млада екипа која је пуна талента. Ми негде нисмо ни били свесни нашег квалитета, али смо били некако посебни. Сећам се мечева против Естудијантеса и Хувентуда. Људи су тамо навијали за нас, ми смо били у шоку, као и наши шпански ривали. Ми смо стварно били Партизан из Фуенлабраде. Дали су нам јак ветар у леђа. Имали смо то нешто, касније се срж те екипе из 1992. преточила у репрезентацију од 1995. године. Дуда је то све пренео, а Жељко подигао на виши ниво.

ГЛАС: Претпостављам да финале из Истанбула знате напамет?

РЕБРАЧА: Веруј да не знам, искрено. Сад кад гледам на то из овог угла, мени је то све била игра. Нисам имао сазнање као сад. Играо сам Куп шампиона, па шта, дошао сам да играм. Нисам имао ту перцепцију, нити сам се оптерећивао с тим. Мени је био изазов да тренирам као манијак и на терену да урадим нешто. Није ме занимало ко је Филипс, Хувентуд... Респектовао сам ја њих, али нисам имао пардона кад уђем у игру. Верујеш да се сећам више детаља ван терена него на терену. Мени је то као клинцу било занимљивије. Што се игре тиче улазио сам да дам енергију, да лупим неку блокаду.

ГЛАС: Кад кажете да се сјећате више детаља ван терена, онда сигурно памтите и анегдоту када сте добили наручени ауспух, који су Ваши саиграчи прошверцовали у авиону.

РЕБРАЧА: Хахахаха, нисам играо једну утакмицу, а резервисао сам ауспух за ауто, који је тада трошио више уља него бензина. Влада Драгутиновић, Млађан Шилобад и Зоран Стевановић су ми донели цео ауспух из делова. Свашта су ми тада рекли, али су ме испоштовали.

ГЛАС: Какав је био рад са Жељком Обрадовићем?

РЕБРАЧА: Уз Жељка “профа” Александар Николић је био ту. Добили смо после две године “жуљ на мозгу” од тих силних детаља. Тек касније у Бенетону и у НБА сам схватио колико сам научио. То би био и савет младима данас да имају свој спортски циљ, мотив, а из тога даље све долази, управо радом. Сад кад гледам на те године, са овим знањем, шта сам све прошао, не знам да ли бих могао све поново.

ГЛАС: У Италији вас је тренирао Мајк Д' Антони. Какав је он тип?

РЕБРАЧА: Мајк је посебна фаца. Пази, долазим ја из Партизана са 23 године где сам тренирао као луд и у Бенетону, после неких сат и 20 тренинга он мени каже: “Ајде одмори се?!” И то у петак, а у недељу утакмица, а ја навикао да радим пет сати. Тамо сам се ослободио и заиграо са још више самопоуздања. Значила ми је та слобода коју ми је дао у том моменту.

ГЛАС: Ипак, нисте могли побјећи од Обрадовића.

РЕБРАЧА: Да, долази Жељко, са којим сам прво радио две године у Партизану, па онда ту у Бенетону, па у Панатинаикосу, плус рад у репрезентацији. Да њега није било не бих ја ни достигао те неке кошаркашке висине до којих сам досегао. На један грубљи начин он је из мене извукао максимум. Мени није требало неко ко ће ме лагано, ајде молим те ради, него неко ко ће ме натерати да изађем из те своје љуштуре. Одем сад на неке утакмице па видим да “полуди” тако на играче. Кад видим како се истресе на Алена Смаилагића, сетим се оних наших дана (смијех).

ГЛАС: Са Обрадовићем сте имали и једну занимљиву ситуацију на тренингу.

РЕБРАЧА: Да, у Москви он је кренуо нешто да покаже као играч, па ми је ту ударио неки лакат, али сам му ја вратио после два месеца, избио му дах, мислио сам да ће ме избацити, али не, шмекер је он. Наставио је даље. Свестан је, ако си се спустио да играш кошарку мораш бити спреман на све. Сад то звучи симпатично, тада баш и није тако изгледало, али знао је да извуче максимум из нас.

ГЛАС: Дјелује да Вас је Италија добро изградила као особу?

РЕБРАЧА: Италија је битан моменат у мом животу, да ме едукује око хране, да научим те ствари, облачење и то. Код нас је другачије, “надереш” се, код њих не. Тамо иде мало салата, па пица, па риба, па вино уз ово, уз оно. Испочетка, прве године тамо нисам ни хтео да пијем вино. Рикардо Питис ме је терао. Двапут сам се у животу напио од неког “вранца”, душу исповраћао, не би црно вино попио низашта. Они увек попију чашу, две вина, уз мало сира. Питис пред крај сезоне мени каже, ајде мало узми и ја пробам, види, није то оно што сам ја пио и онда се рађа жеља да научим више о винима. Волим да их испробавам, комбинујем мало. Ми овде имамо доста да тако кажем малих винских кућа која праве одлична вина и сад улазим у ту културу пијења, али и прављења истог, а све захваљујући људима са којима сам се дружио.

ГЛАС: Колико год да сте били сјајни на клупском плану, Вашу генерацију и Вас народ идентификује са репрезентацијом. Да ли сте свјесни шта сте урадили, почев од те незаборавне 1995. године?

РЕБРАЧА: Тек сада сам свестан шта смо тада урадили, тада сигурно нисмо били. Тада је било специфично време, људи су тешко живели и рат је био и ми на терену смо се на неки начин борили против свих непријатеља. Наше победе су људима давале снагу да гурају у животу. Јер кад ми добијемо, наш човек буде позитивнији, види да може нешто да се уради и онда је лакше било преживети све недаће. Данас да направимо такав резултат не би имало толики утицај на народ. Људи данас живе доста боље, али су и асоцијалнији него тада. Људима овде у Републици Српској и у Републици Српској Крајини је то значило.

ГЛАС: Какве су реакције људи кад Вас сретну?

РЕБРАЧА: Стално ми причају где су били када смо освајали те медаље. Оставило је то трага на њих. Сећам се, вози ме таксиста после Светског првенства 1998. године када смо освојили злато. Хоћу да му платим. Каже: “Ти док се возиш у мом таксију нећеш платити. Толико сте нам донели да се то не може описати!” Неки дан сретнем једну баку која ми каже: “Због вас сам раније устајала да гледам мечеве репрезентације”.

ГЛАС: Како памтите дуеле против Арвидаса Сабониса?

РЕБРАЧА: Од њега сам 1995. добио неки лакат, одвалио ме је. Већ сам 1996. напредовао, па сам му залепио блокаду. Мислим да има на “Јутјубу”, Дивац га чува, а ја га сачекао из другог плана.

ГЛАС: Како Вам се чини онај одлазак Хрвата са постоља?

РЕБРАЧА: Осетило се да су под притиском. Напето је било. Није то било све до њих. Не верујем да је то била њихова жеља.

ГЛАС: Нација памти и дуел против “Дрим тима” из финала Олимпијских игара 1996. године.

РЕБРАЧА: Што се њих тиче, мислим да су били опуштени. Мислим да нисмо имали ту шансе. Јесте ту као 30 минута био егал, али кад су убацили у брзину више...Далеко од тога да ја омаловажавам нашу игру, али су били у свом моду. Они су у Атланти играли голф, пили, дружили се, “спрдали” се... На мечеве су долазили као на тренинг утакмице.

ГЛАС: Играли сте и добили први дуел против Хрватске на Европском првенству 1997. године.

РЕБРАЧА: Уфффф... Били смо бољи 20 разлике од њих, али они су били опуштени. Ми под неком тензијом. Прва утакмица после рата. Психолошки тешка за игру, Сале нас је ишчупао том тројком.

ГЛАС: Ви сте најбоље одиграли Свјетско првенство 1998. године. У финалу је Русија била немоћна.

РЕБРАЧА: По именима можда нисмо били на нивоу претходних тимова. Мислим да нас је на првенство испратио један новинар. Претпостављали су сви да ћемо бити осми, девети. Међутим, ми смо крваво радили, били смо најбољи као тим од свих тимова у којима сам ја играо, спремни смо били. Радили смо са Сеадом Крџалићем на Копаонику до изнемоглости. Повраћали смо. Свако је на терену дао шта је требао и морао у датом моменту. Блокирао сам Михајлова и поентирао после скока у нападу. Осећао сам се моћно, нико није смео да ми уђе у рекет. Имао сам осећај у том периоду од неке 1995. до 1998. године да нас никад нико неће победити. Могли смо играти и две утакмице заредом. Колико сам био спреман могао сам проћи кроз затворена врата. И ривали су осећали да смо моћни. Плакали смо на крају када смо се растајали, а знали смо кроз шта смо прошли, кроз какав дрил. Имали смо главе да можемо да издржимо све, као специјалне јединице.

ГЛАС: Ко је у тој селекцији из друге половине 90-их био задужен за атмосферу?

РЕБРАЧА: Дивац је био главни шоумен. Једном ми је пертле од патика завезао за столицу, нисам осетио. И онда је он као најискуснији, предложио да сви устанемо као нешто се захвалимо. Можеш мислити како сам пао (смијех).

ГЛАС: Европско првенство у Србији и Црној Гори 2005. године било је велико разочарење. Шта се десило?

РЕБРАЧА: Била је то микс генерација. Ту смо били Дејан Бодирога, Дејан Томашевић и ја, па онда млађи момци, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Игор Ракочевић... Нису проблем били само изласци колико је ту био проблем схватања кошарке и приступа тренингу. Не бих много коментарисао, била је то и опроштајна година, Бодироги и мени. Нису сви момци исто схватали суштину репрезентације. Причали смо ми с њима. Кажем им, не могу ја да вас натерам да трчите и да више радите. Како је могуће да ја тренирам више од неких вас млађих, да сад не спомињем имена. Можда некад и кажем о коме се радило. Можда је требало и некога одстранити, али постављало се питање како ће медији то пренети.

ГЛАС: Како гледате на учинак репрезентације на овогодишњем Евробаскету?

РЕБРАЧА: Пре првенства нас нисам сматрао за фаворите. Мислим да смо добро снизили критеријуме. Једина наша звезда је Јокић. Остало су све добри играчи, дали су све од себе. Проблем је што ми базирамо критеријуме на 90-им и очекујемо да нешто освојимо, а у дефициту смо са врхунским играчима. Зашто? Зато што се не ради у бази. Како сам преузео Војводину, покушавам да направим базу. Борим се са родитељима, менаџерима, мора се све то нивелисати. Наде има, али нам треба подршка. Нема ништа преко ноћи. Мора пуно да се ради, да се направи систем. Данас се продаје потенцијал. Чим нешто покаже, млади играч добије добре услове и шта ће он, он није ни “гладан”. НБА је то пореметио. Можемо да се вратимо, али морамо кошарку вратити у мање средине. Није све у Звезди и Партизану.

Син не би имао шансе

ГЛАС: Ваш син Филип једном приликом је изјавио да би Вас добио један на један да сте у његовим годинама. Шта Ви мислите о томе?

РЕБРАЧА: Свиђа ми се његов став. Наравно да ме не би добио (смијех), али свиђа ми се што верује у себе... Не бих волео да је рекао да не би добио. Битан је тај став у животу, да можеш да добијеш било кога.

Одлучно “не” странцима

ГЛАС: Страни кошаркаш у репрезентацији, да или не?

РЕБРАЧА: Апсолутно не. За то сам да будемо и последњи, али странац не, никако. Шта треба, да доведемо пет странаца да би били први. Будимо последњи, али бар знамо на чему смо.

Оригинални балкон

ГЛАС: Какве успомене имате на чувени први дочек те 1995. године?

РЕБРАЧА: Не може се то поновити. Све касније је било организовано. Оно из '95 не могу да вам објасним, немам речи. Ретко ко ће оно доживети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.