Волио Борац више од породице

- Ма, ја због Борца не говорим са пола Бањалуке. Због клуба сам се свађао, а и данас се свађам са пријатељима, кумовима, породицом, са многима и данас не говорим. Није ми жао. Борац, то је институција, Борац, то је светиња. У то се не дира, то се поштује. А појединци отимају од Борца. Знате ли по чему је Бањалука позната: по Врбасу, Кастелу, земљотресу, Маријану Бенешу и Рукометном клубу Борац. Да, да, по Борцу и рукомету, а не по тамо неким безвезњаковићима – говорио је својевремено Бјелић, кад би га мало поткачили.

Новинар Жељко Тица је дуго година сарађивао с Бјелићем, а након одласка у пензију често су заједно сједили и причали о бањалучком спорту.

-Миро је био највећи Борчевац којег сам познавао. Једном је секретарица Јосипа Поповић рекла да Борац воли више од породице и тако је заиста и било. Могао је да прича о рукометном клубу читав дана. Оно што сам увијек цијенио код њега је било то што је све говорио директно у лице. Код њега није било околишања, често је знао да критикује али увијек отворено и никад није  причао иза леђа. За њега није било забрањене теме. Био је заиста правичан, све би дао за клуб, посебно рукометни. Увијек се борио за њега и настојао да окупи бивше играче – присјетио се Тица за "Глас Српске".

Раде Радинковић деценијама је био Бјелићева десна рука. Искусни вук намирисао је да би тада млади комерцијалиста "Горења" могао бити од помоћи Борцу. 

- Заједно радили од 1970. године. Тада ме је позвао у управу клуба, чији сам најмлађи члан био. Био је, да се разумијемо, јако тежак за сарадњу, многи га нису разумјели, њих је "откачио". Имао је њух за процијенити, али и знање како привући људе. Годинама сам био сам конекција клубу за Словенију, али и Хрватску. Брзо сам стекао његово повјерење, заједно са Ралетом Дејановићем и Владом Кресојевићем. Знао је да ћемо ми одрадити све оно што он замисли. Мој задатак је био довести Истока Пуца, што сам својом довитљивошћу и везама успио – рекао је Радинковић за "Глас" и додао:

- Миро је био је креатор, пројектант свих Борчевих успјеха. Пет година унапред знао је кога треба довести као замјену за играча који ће "сутра" напустити клуб. Јако битно је истаћи да никад није доводио више од два, три играча. Све је радио у интересу Борца, па њему је породица била "друга лига" у односу на клуб. Свима нам је клуб био на првом мјесту, иако се ни мени некад неке његове идеје нису свиђале. Најдуже сам био у добрим односима с њим, од свих његових најближих сарадника. Криво ми је што смо престали причати прије три године. Тада сам му само рекао: "Добро је Миро, имам и ја душу, стани мало не може тако више..." У души немам ништа против њега – поручио је Радинковић. 

Алфа и омега Загреба и хрватског рукомета Зоран Гобац, учио је од Мире Бјелића. Управо у тај клуб из Борца је прешао Божидар Јовић, који је и породично био везан за Миру Бјелића. 

- Моја мама, са којом се дружио од дјетињства, и његва покојна сестра заједно су 30 година радиле у школи. Познавао га је и мој покојни отац. Што се рукомета тиче, од њега су многи учили, југословенски и европски клубови су учили од Борца. Миро је био испред времена. Сјећам се да сам као клинац послије једне утакмице добио премију, у висини двије моје плате. Када сам га упитао: "Зашто?" Он је рекао: "Добро си играо". Прошло је од тога једно мјесец дана, ја добијем казну. Каква сад казна, питао сам га шта је разлог. Имао је спреман одговор: "Носио си високе чарапе, то се не смије". Није ми било јасно како, рекао сам да то не пише у правилнику. А он ми рече: "Пише, пише, ево нови правилник, на задњем Управном одбору, прије седам дана је усвојен." И стварно је писало, ко носи чарапе преко глежња – десет одсто од плате. Увијек је имао те цаке – истакао је Јовић за "Глас". 

Прослављени тренер Велимир Петковић, који је Борцу донио Куп ИХФ, нагласио је да га је вијест о Бјелићевој смрти дубоко потресла, иако је знао да је био болестан. 

- Дуго ме нешто тако нешто није потресло. Почетком септембра сам био у Бањалуци, сваки дан смо сједили...Причали смо о свму, препричавали бројне анегдоте, догодовштине...Био је интересантан саговорник, помало нападан, некад неугодан, критичан, али увијек драг и искрен. Увијек је причао оно што мисли. Он је био истинска рукометна легенда, можда не играчки, иако јесте био велики играч, али то што је он за Борац урадио...Он је сазидао темељ великог клуба, који ни дан данас нико не може срушити, иако многи покушавају...Његов "рукопис" у организацији клуба и данас се види. Па, ја када сам 1991. године дошао Њемачку, чудио сам се како су тамо клубови неорганизовани, а дошао сам из тадашње Југославије, односно Борца у којем је све штимало. То је био један јако модеран клуб у то вријеме...То је Мирина највећа заслуга, али и његових сарадника. Био је играч, секретар, менаџер...Великим словима ће бити уписан у историју клуба – у даху је испричао Петковић и открио:

- У једном моменту ме је хтио смијенити. Онда сам отишао код њега у кафић и рекао: "Немој да ме смјењујеш, знаш какав сам ја, а ако не будем имао успјеха, сам ћу отићи." Нисам му то никад замјерио. Тад смо склопили примирје и пријатељство – додао је Петковић. 

Велики маг, великог Борца, имао је једну, велику неостварену, жељу. Да у "Господску" доведе Веселина Вујовића из Металопластике. Није успио, иако је популарни Вуја касније као тренер, кратко, водио "црвено-плаве".

- Био је у великан који је уз своје савременике, Перу Сератлића из Ниша, Ацу Трифуновића из Металопласитке, касније Воју Рађу из Добоја, водио југословенски рукомет у то доба. Могу рећи да смо били пријатељи, често ми је слао поруке, понекад сам се савјетовао са њим, била ми је част што сам га познавао. У неколико наврата ме је покушао довести у Бањалуку, на сваки могући начин, да постанем играч Борца. Имао је јаке аргументе, али у том тренутку Металопластика је била на врхунцу моћи. Одговарао ми је тај амбијент у Шапцу, иако ми је Бањалука увијек била драга. На крају сам испунио ту жељу, па сам дошао и кратко био тренер Борца – нагласио је

Вујовић и испричао једну анегдоту: 

- Били смо на неком турниру у Струги, гдје су, између осталих, играли и Борац и Металопластика. Секретарица Јосипа Поповић је имала са мном контакт, она је на свој специфичан шарм и љепоту, коју и дан данас има, покушавала да ме убиједи...Када су и ти аргументи пали у воду, онда се преко ноћи појавио Миро, јер му је пренесено да без њега нема рјешења. Он је стварно понудио услове које је било готово немогуће одбити, али сам ипак остао у Шапцу. Тада су, тамо, и предсједник Трифуновић и остали чули за ту понуду, па су ми побољшали услове. Жао ми је што нисам дошао у Борац као играч, али ваљда ће бити других Вујовића, који ће Борцу донијети то што заслужује – закључио је Вујовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.