Тренер Борца Марко Максимовић отворено о свему за “Глас Српске”: Титулу посвећујем душебрижницима

Истакао је ово на почетку разговора за “Глас Српске” шеф стручног штаба Борца Марко Максимовић, који је екипу преузео послије првог дијела сезоне, а сада је, два кола прије краја првенства, надомак шампионске титуле.

- Притисци, прије свега федералних медија, али и појединаца из Сарајева и Мостара, помогли су нам да будемо овдје гдје смо сада. Захвалан сам им на томе, јер када год нисмо имали снаге, они су нас “дизали” својим провокацијама. Ти написи позитивно су дјеловали на нас и могу да им поручим да је ово титула за њих - нагласио је Максимовић.

ГЛАС: До краја првенства остала су још два кола, а Борац је дошао на корак до титуле и освајања Купа. У другом дијелу сезоне екипа је немогуће учинила могућим. Да ли сте вјеровали да се тако нешто може десити?

МАКСИМОВИЋ: Па, искрено, када сам преузео екипу, вјеровао сам да можемо изборити пласман на међународну сцену и то је био интерни циљ свих нас. Планирано је да освојимо друго мјесто и да евентуално стигнемо до пехара намијењеног побједнику Купа. Тај циљ нам је постављен пред припреме. Било је практично незамисливо да јуримо Сарајево, које нам је тада бјежало 13 бодова. Тада је и друго мјесто било далеко, али корак по корак дошли смо овдје гдје смо сада.

ГЛАС: Иако сте имали одличне услове на припремама у Анталији, резултати у контролним утакмицама се нису поклапали с тим. Како сте се тада осјећали?

МАКСИМОВИЋ: Свакако да није било једноставно. Борац је велики клуб и од нас се тражи да побиједимо и Шахтјор Доњецк, Крила Совјетов..., али да ли је то реалност. Биле су то тешке и веома јаке утакмице. Рад је био промијењен, навике смо морали да мијењамо код многих и било је доста тешко на почетку. Нико није правио отпор, али на промјене се човјек мора што прије адаптирати. Нисмо одустајали од својих принципа и на крају се све исплатило.

ГЛАС: Колики је изазов Вама као младом тренеру био преузети Борац? Да ли је било страха?

МАКСИМОВИЋ: Већина је мој долазак сматрала нелогичним потезом управе. Међутим, нисам се бојао, знао сам да сам спреман за изазов. Изабрао сам стручни штаб којем вјерујем, а то неко оспоравање било је нешто што ме гура кроз читав живот. Нисам од оних који се брзо предају, али ни од оних који полете послије три побједе. Научио сам у животу да сваки дан мораш да радиш и напредујеш, јер само тако можеш стићи до успјеха.

ГЛАС: Екипа је постигла сјајне резултате у прољећном дијелу без три првотимца који су јесенас били окосница одбране и напада. Да ли је било тешко “покрпити” рупе и неке играче преселити на неприродне позиције?

МАКСИМОВИЋ: Јово Лукић и Марко Јовановић, те Ђорђе Милојевић, који се повриједио буквално пред прво коло, били су јесенас стартери у већини утакмица. Међутим, десили су се пехови и морали смо брзо да реагујемо. Као штопере смо уклопили Ђорђа Ћосића и Дејана Узелца, који су одрадили добар посао, иако су обојица љеваци. Није баш чест примјер да се обојица посљедњих играча боље користе лијевом ногом.

ГЛАС: Послије пораза у Мостару Борац је заиграо као препорођен. Шта се десило између тог дуела и оног у четвртфиналу Купа на “Пецари”?

МАКСИМОВИЋ: Послије те утакмице сам понудио челницима клуба да не радим више, јер је најлакше промијенити тренера. Хтио сам да одем прије полуфинала Купа не желећи евентуално да оставим Борац без могућности да освоји трофеј. Међутим, добио сам подршку и то нам је некако свима дало снагу. Неке ствари сам промијенио у глави и све сам то предочио играчима. Не дозвољавам ником да ме лаже, јер ни ја не лажем никога. То је једини исправан систем. Истина је некада болна, али сигурно увијек донесе прави резултат. Послије тих разговора сам знао да ћемо проћи Широки.

ГЛАС: Како су се уклопиле новајлије које су зимус стигле на Градски стадион?

МАКСИМОВИЋ: Јако добро, иако некима треба још мали период адаптације. Дино Ћорић и Узелац као да су ту годинама, двојица младића Елвис Механовић и Доналд Молс су оно што нам треба за будућност. Панајотис Мораитис је јако добар, а оно што је најважније, одлично је прихваћен и сви га зовемо “наш Грк”. Ту је и голман Никола Лакић, као и повратник из Козаре Милан Шикањић. Све су то играчи на које можемо рачунати.

ГЛАС: Не рачунајући Куп града Бањалуке, до краја сезоне остала су још три меча. Може ли Борац до дупле круне.

МАКСИМОВИЋ: Да смо о овом причали у децембру, сви би као успјех прихватили пласман у Европу и финале Купа. А сада смо дошли у ситуацију да причамо о оба трофеја. Не желим да о томе причам прије недјеље, јер прво морамо да освојимо титулу и обезбиједимо пласман у квалификације за Лигу шампиона, које чекамо десет година, а онда ћемо почети да размишљамо о мечу са Сарајевом.

ГЛАС: Колико недостају навијачи на трибинама, који су практично стално уз вас и у посљедње вријеме вас редовно дочекују када се враћате са гостујућих утакмица?

МАКСИМОВИЋ: Сигуран сам да бисмо играли још 30 одсто боље да имамо публику. Знамо колико они значе у тренуцима када не иде и када је тешко. Наша публика воли Борац, али је веома захтјевна, јер нећеш у Бањалуци лако неког натјерати да дође на стадион. Мораш да се бориш за нешто, да играш добро и мораш да будем високо пласиран. Тек када се све то уради, онда су на трибинама. Ипак, ово што они чине све ово вријеме је за сваку похвалу и од срца смо им захвални на томе.

Шампионска генерација

ГЛАС: Били сте члан екипе Борца, која је 2011. године освојила до сада једину титулу шампиона БиХ, али нисте одиграли ниједну утакмицу. Како је то све било гледати са стране?

МАКСИМОВИЋ: Јако тешко, али због повреде леђа и неколико операција, те дуготрајног опоравка нисам играо практично годину и по. Била је то сјајна екипа, али не тако добра као она годину дана раније када је освојен Куп БиХ. То је био сигурно најбољи тим Борца послије рата у којем су играли: Дарко Љубојевић, Стојан Врањеш, Оливер Јандрић, Немања Билбија, Саша Кајкут...  Све бањалучка дјеца. Ако не најбоља, онда је сигурно играла најљепши фудбал. Те сезоне играо сам први дио првенства и асистенцијом Врањешу у четвртфиналу Купа сам бар мало помогао да освојимо тај трофеј.

Гатузо

ГЛАС: Као играч сте имали надимак Гатузо. Да ли сте као тренер већ добили надимак?

МАКСИМОВИЋ: Ни данас не знам што су ме прозвали по легендарном Италијану. Нисмо имали ни сличан стил игре, а нисмо ни играли на истим позицијама, једино смо слични по темпераменту. Надимак као тренер још нисам добио, бар не знам. Наиме, то тренери посљедњи сазнају, знам из искуства, јер док сам играо, веома често сам управо ја давао надимке тренерима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.