Светлана Китић гост Бањалуке: Борчев камп је сјајна прича
БАЊАЛУКА – Борчев рукометни камп окупио је многа звучна имена као предаваче и демонстраторе. Дјеца уживају у раду, али и у причи са великим асовима. Највише пажње изазвала је појава најбоље рукометашице свијета свих времена, Светлане Китић.
Један школски час популарна Цеца је одговарала на питања полазника рукометног кампа Борац. Клинце је интересовало све, од детаља из богате биографије до тога ко је заслужан за Цецину фризуру.
Стрпљиво је и са осмијехом одговарала на сва питања. Икона београдског Радничког, некада најмоћнијег клуба на овим просторима и шире открила је да тренутно не ради ништа, ужива у животу и у игри са унучетом, те да за најмлађе увијек има времена.
- Овај камп је сјајна прича, врши се сјајна промоција рукомета. Дошла сам на позив мог пријатеља Дарка Савића. Овде деца имају изванредну прилику да се друже, да се социјализују. Знамо сви да су клинци поклоници телефона, а ово је изванредна прилика да се мало одмакну од свега тога. У моје време је све било другачије, можда мало и ретро, како би мени рекла моја ћерка. Да, али треба оставити неке лепе ствари из неког ранијег периода, јер немогуће је да све старо не ваља, а ново добро. Мени делује да су нова времена убила љубав за спортом, да је новац преовладао. У моје време биле су секције по школама, то сам и ја покушала у Београду да покренем са професорима. Пуно се радило по клубовима. За мене је непојмљиво да данас неки клубови немају млађе селекције. Некад се пуно више радило по клубовима – рекла је Китићева.
Некадашња репрезентативка Југославије прати дешавања у националним тимовима Србије, БиХ, Хрватске, али и осталих република бивше државе.
- Мислим да Хрвати имају најбољи систем рада. Србија је изгубила неки континуитет, осека је и тренера. Лига нам је лоша, то је прва и основна ствар. Ти кад имаш слабу лигу, не можеш да имаш добру репрезентацију. Све најбоље играчице су вани. Овде у БиХ је стално неко саплитање, нема јединства. БиХ је једина земља на свету која је имала лигу, а није имала репрезентацију. Људи су се смејали. Нажалост, некада смо били велика сила (Југославија), Скандинавке су училе од нас. Сад су ученице боље, доминирају, а нас нема нигде. Жао ми је, дала сам своје, мало ми је незгодно и да анализирам, јер нисам у жижи. Лако је критиковати. Моја титула им је остала у аманет, па ето, нека некад опет, сутра, прекосутра имају најбољу на свету – поручила је Китићева.
Сузе због Барселоне
Цеца прати и оно што се дешава са руским спортистима, који због санкција не могу играти на највећој сцени. Присјетила се чувене журке на сплаву код “Томе Пантера” када су југословенске рукометашице и рукометаши “залили” тугу због неодласка на ОИ у Барселону 1992. године.
- Било је баш лудо, да вам не причам све детаље. Летели су инструменти. Ту је било толико суза и сад сам се најежила. Када видите једног Ненада Перуничића од “три метра” како плаче као дете...Ма, сви смо плакали, Бели Стојановић, Пеша (Драгана Пешић Белојевић), ја...Не може човек да схвати да четири године припрема пропадају. Све је завршено у дубоку зору и мислим да је Тома Пантер после тог догађаја проширио сплав - рекла је Китићева.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
