Славољуб Ђорђевић, за“Глас" 20 година након освајања титуле са Леотаром: Градским аутобусом ушуњали смо се у Сарајево..

.Као трен је прошло 20 година од јединственог подвига, од најљепшег требињског фудбалског прољећа. Јунак наше приче данас је тренер, а добро се сјећа свих детаља. Националног набоја који је у то вријеме још био јак и најлуђег путовања његове каријере.

- Време је баш брзо прошло, да ме нисте подсетили, нисам ни размишљао. Јесу ли планирали у Леотару шта, да обиљеже тај датум? Радо бих дошао, можда да одиграмо ревијалну утакмицу. Иначе тешко је било где бити првак, а камоли у БиХ те године. Биле су свеже ране, била је велика гледаност. Свако сваког је могао да победи, без обзира на то који сте на табели. Могу да набројим десет гостовања гдје је било немогуће играти. У полуфиналу Купа БиХ избацили смо Зрињски на пенале. Једва смо се извукли из града, полупали су нам аутобус. Утакмица са Челиком у Зеници 0:0 - била је ненормална атмосфера. На центру смо после утакмице остали 20 минута до пола сата. Кордон полиције је био око нас, чекали смо да буде испражњен стадион. Па утакмица против Сарајева, спавали смо на Палама, а у град смо се спустили аутобусом градског саобраћаја. Због безбедности нисмо могли ићи нашим аутобусом, јер је на њему огромним словима писало: “Леотар”. Против Вележа у “Врапчићима” смо глат изгубили са 3:0. Људи су нас “самлели”. Нисмо се могли загрејати, а камоли играти. Били су немогући услови. А ми смо њих у Требињу добили са 4:1, онда вам је све јасно колико је било тешко доле - истакао је Ђорђевић.

ГЛАС: Шта још памтите из тог периода?

ЂОРЂЕВИЋ: То је била историјска прва Премијер лига. Доста екипа је имало жељу да освоји титулу. Улагало се, биле су добре екипе Жељо, Сарајево, Челик, Широки, Зрињски. Ми смо имали екипу која је била спој младости и искуства. Управа је направила добар потез довођењем Миле Јовина, који је довео на позајмицу неколико младих из Црвене звезде. Била су још двојица играча са стране, Душан Керкез и Нинослав Миленковић плус искусни домаћи играчи, који су знали шта је Леотар, колика је важност да буде направљен добар резултат. Нама новајлијама је то доста значило. То је историјски успех, да прву Премијер лигу освоји српски клуб. То су Леотар као клуб и Требиње као град заслужили. Не рачунајући мене који сам у млађим категоријама Звезде освојио све мислим да је већина играча из те екипе тада први пут освојила неки пехар.

ГЛАС: Каква је била атмосфера у тој екипи, како сте ви доживели Требиње?

ЂОРЂЕВИЋ: Играо сам у шест, седам земаља, али Требиње је нешто посебно. Волим тај град, скоро као родни Београд. Имали смо сјајну атмосферу и добро се дружили. Цео град је живео за Лео, свугде су нас лепо дочекивали. Било је задовољство играти. Живео сам пуним плућима. У сваком погледу је то мој град.

ГЛАС: С ким сте се од саиграча највише дружили?

ЂОРЂЕВИЋ: Кад дођете код некога кући држите се домаћина. Највише времена проводио сам са саиграчем и најближим на терену Предрагом Вукићевићем. Пегула није имао жену тада па смо се највише дружили, излазили заједно. Доста времена сам проводио и са голманом Александром Божовићем, који је био са породицом, али је живео сам у хотелу.

ГЛАС: Овдашњи медији оптужили су Вас својевремено, чак има и та слика како у току интонирања химне држите руку на гениталијама?

ЂОРЂЕВИЋ: Милион пута сам причао о томе. То је мрља која ми је направила проблем. Нисам био крив. Медији су манипулисали. Колико год те дигну, толико ти могу направити проблем. Ружно је било да они то тако направе и исликају док стојим. Није ми пријатно ни сада да причам на ту тему. Нисам због казне могао да играм на двије посљедње утакмице, што је њима био циљ. Тражили су доживотно да ме избаце из фудбала па годину дана. Нисам могао играти три месеца. Тадашњи тренер Жељезничара Амар Осим је предњачио у хајци. Немам шта да кажем о том човеку, на све начине је хтео да узме титулу. И то финале Купа у реваншу је било јако ружно. На тај начин су хтели да нас зауставе у походу на титулу, али опет опраштам свима. Хвала Богу момци су два кола изгурали и без мене.

ГЛАС: Да ли бисте и данашњим генерацијама младих играча у Србији препоручили каљење у Републици Српској, односно БиХ?

ЂОРЂЕВИЋ: Кад сам се вратио у Звезду после Леотара и искуства у БиХ мени су сва гостовања била смешна. То је искуство које морате да прођете, да бисте играли фудбал на озбиљном нивоу. Премијер лига је квалитетна, више је конкурената за титулу за разлику од Србије, где доминира Звезда, евентуално Партизан. Млад играч који дође у Премијер лигу стекао би огромно искуство.

ГЛАС: Колико данас пратите Леотар, односно Премијер лигу и да ли бисте једног дана преузели требињски клуб?

ЂОРЂЕВИЋ: Баш пратим. Имам у Раднику четири играча из БиХ. Скоро сам се чуо са Бојаном Павловићем. Посебно пратим Леотар. Требињци морају играти Премијер лигу. Клуб се бори, дижу се. На вези сам са пријатељима. Сваки клуб има успоне и падове, тако да се надам да ће Леотар да се стабилизује, од срца им то желим, а сигурно да бих преузео некад тим. Јако сам амбициозан, кад би се жеље подудариле, сигурно да би било простора за договор.

ГЛАС: Данас водите Радник из Сурдулице у борби за опстанак у Суперлиги Србије. Колико је реално да останете у елити?

ЂОРЂЕВИЋ: Радник је први сениорски клуб у који сам дошао да радим после Црвене звезде. Захвалан сам им вечно и мислим да сам им вратио на најбољи могући начин у првом мандату. Били смо пети, играли смо полуфинале Купа Србије, где смо несрећно испали од Звезде. После сам био у Војводини и ниједног тренутка нисам размишљао да би могао да се вратим у Сурдулицу. После Новог Сада сам имао доста понуда, које нису задовољавале амбиције. Међутим, јавио се Радник са озбиљном понудом и сматрам да сам им делимично дужан да пробам да опстанемо у лиги. Да им се одужим за први посао. Сви су нас отписали, али ту лежи наша снага. То су момци који ме знају. Довео сам два играча на позајмицу из Звезде, вратио сам Милана Макарића, с позајмице, Душан Стевановић је ту... Поручујем да ћемо дати све од себе да останемо у лиги.

Однос са Стојковићем

ГЛАС: Какав данас имате однос са некадашњим саиграчем Владимиром Стојковићем?

ЂОРЂЕВИЋ: Буквално сам ишао колима по њега и Бобана Стојановића и возио их за Требиње, то је сезона после шампионске. Знамо се из млађих категорија. Били смо пријатељи. А ако ме питате због његовог преласка у Партизан, свако има право на свој пут. Урадио је то што је урадио. Нас двојица имамо коректан однос. Да ли је његов потез исправан или не, то није питање за мене. Једноставно, то је његов живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.