Саша Марковић, најбољи стријелац најчудније фудбалске сезоне СР Југославије, за “Глас”: Ни у парку не сједим на клупи

Гол-машина из Железника која је јануара 1998. године стигла на “Маракану” са 27 погодака понијела је епитет краља стријелаца. На само 11 мечева у клубу из Љутице Богдана чак 14 пута је затресао мрежу ривала. Била је то виза за прелазак у Штутгарт. Писало се тада да су “Швабе” издвојиле четири милиона марака за Марковићеве услуге. У интервјуу за “Глас Српске” несуђени репрезентативац, данас спортски директор Будућности из Поповца, открива зашто није успио у Њемачкој.

- Од доласка сам био у сукобу са легендом клуба Фредијем Бобићем. То је био један од главних разлога зашто нисам успио, али не и пресудан. Разлог нема везе са фудбалом и на другој је страни. Не бих сад о томе. Испоштовао сам одлуку тренера Ралфа Рагника да ме не види у тиму и то је то. Да се вратим на Бобића, он је тамо био бог. У припремном периоду сам био најбољи стрелац екипе. На девет утакмица постигао 13 голова и поново нисам добио шансу. Кажем им, људи, ја сам дошао да играм, нисам дошао да седим на клупи. Имам тај став да ни у парку не седим на клупи. Не волим је и не желим на њој да седим. Ако не играм, идем на трибине и у Немачкој су то знали - истакао је Марковић.

ГЛАС: Какве сте односе имали са осталим саиграчима?

МАРКОВИЋ: Одличне, дружио сам се са Красимиром Балаковим, Звонимиром Солдом, Томасом Бетхолдом, са нашим Кристијаном Ђорђевићем, Митком Стојковским...

ГЛАС: Јесте ли одласком у Њемачку испунили своју жељу?

МАРКОВИЋ: Моја жеља је била да играм Бундеслигу. У интервјуу за спортски лист “Темпо” 1995. године изјавио сам да ћу играти за Штутгарт и то се и остварило. Пратећи “Швабе” то се уклапало у моју филозофију, мислим да је у питању била чиста интуиција.

ГЛАС: Мало је познато да сте могли да завршите у Панатинаикосу.

МАРКОВИЋ: Када сам добио понуду из Атине, желео сам да пређем у ПАО. Међутим, људи из Звезде су се договорили са Штутгартом и отишао сам у Немачку. Мени је Атина била много ближе кући, а знао сам да ћу у Немачкој имати проблема око папира, као што сам их и имао, нису ми пустили породицу да дође.

ГЛАС: Можемо ли рећи да сте као играч експлодирали у Железнику, да је тад кренула фама око Саше Марковића?

МАРКОВИЋ: Железник је најорганизованији клуб у којем сам играо. Није то никаква тајна. Да би клуб био добро организован мора имати добру атмосферу. Без ње, све је проблем. Можеш да имаш паре, добар стадион, али ако у екипи нема добре атмосфере, онда немаш ништа.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте у дресу популарних “лавова” постигли најдражи гол у каријери?

МАРКОВИЋ: Тако је, против Партизана. Било је 2:2 и у дубокој надокнади времена сам погодио за нашу велику победу. Баш ми је драг тај тријумф, јер је “црно-белима” тада био мало и бод, а остали су празних шака.

ГЛАС: Какав је био осјећај потписати за Звезду? Голови на “Малом Пољуду” су били “кард бланш” за “Маракану”.

МАРКОВИЋ: За мене је то било остварење сна. Велики сам звездаш  и мој циљ је био долазак на “Маракану”. Давно сам рекао кад дођем у Звезду, што се мене тиче, могу одмах да окачим копачке о клин. По потпису уговора одмах сам отишао у Марбељу на припреме.

ГЛАС: С ким сте од играча имали најбољи однос?

МАРКОВИЋ: Деки Станковић ми је био цимер у Звезди. Проводили смо 24 часа заједно, имао сам то задовољство да могу да му помогнем. Он је Звездино дете, морао је тада да буде цењенији, по мом мишљењу. Трудио сам се да му будем ветар у леђа. Он је један од наших највећих талената. Мислим да се Звезда огрешила о њега, јер има све елементе да буде Звездина звезда.

ГЛАС: Један сте од 16 фудбалера у историји клуба из Љутице Богдана који је на једном мечу постигао четири поготка. Управо сте свом бившем клубу Железнику дали четири комада.

МАРКОВИЋ: Сећам се те утакмице, као да је јуче била, поред “делија” и навијачи Железника су навијали да дам што више голова. Био сам близу да то поновим и против Војводине у Новом Саду, али сам промашио пенал и остао на три гола.

ГЛАС: У сезони 1997/1998. када сте са 27 голова постали први стријелац првенства, распоредили сте голове 14 за Железник, а 13 за Црвену звезду.

МАРКОВИЋ: Имао сам и пре и после тога добре сезоне. Та сезона ми се просто наместила, јер сам вероватно својим радом, односом према тренинзима и понашањем то заслужио. Колектив је тад избацио мене, могао је то да буде неко други, Зоран Јовичић рецимо. Моја предност је што се никад током каријере нисам повредио и што сам играо у континуитету.

ГЛАС: Тренер Звезде је тада био Милорад Косановић. Зашто Вам није дао већу шансу, иако сте били на врхунцу каријере?

МАРКОВИЋ: У том тренутку су ми говорили да се стрпим, али нисам могао. Имао сам 27 година. Кад сам имао 18, рекли су да сам млад, са 27 да се стрпим, са 30 сам био престар. Косан је сјајан тренер, нисмо били на истој таласној дужини и то је то. Имали смо различите енергије. Никад нисмо имали проблема. Не знам шта је разлог, вероватно му се нисам уклапао у концепцију.

ГЛАС: Иако је тадашњи селектор, данас покојни Слободан Сантрач рекао да ће најбољи стријелац домаће лиге ићи на Мундијал у Француску, нисте отишли. Причали сте да су Вам непознате особе отворено тражиле милион марака у замјену за позив у национални тим?

МАРКОВИЋ: Све сам рекао у “Инсајдеру”. Не бих ту тему ширио. То је завршена прича. Слободан Сантрач је нажалост покојни. Био је под притиском. Није он састављао репрезентацију, већ неки други људи и то је то. Постоје детаљи које никад нећу изнети у јавност. Верујте да књигу могу да напишем о томе. Нисам пристао ни на какве услове, то је мој став и дан-данас се држим тога.

ГЛАС: Био Вас је глас да сте боем, да волите да изађете у град да се проведете. Да ли је то тачно?

МАРКОВИЋ: Осим цигарета, немам друге пороке. Не пијем алкохол, ни дан-данас. Нисам се угојио. Иако имам 50 година, имам 70 килограма. Такав сам просто, темпераментан. Волим да изађем, не волим да седим на једном месту. Никад то није била тајна. Хоћу да кажем да тренинг или утакмица никад због тога нису трпели, понављам да никад нисам био повређен. “Икс” пута ми се дешавало да пре утакмица заглавим до пет-шест ујутро у дискотеци код Џеја Рамадановског. Ма свуда по граду сам ишао, небитно које доба дана или ноћи. И дан-данас сам такав, ништа се није променило. Од 12 године сам на улици и просто је волим.

ГЛАС: С ким сте од саиграча излазили?

МАРКОВИЋ: Осим Декија Станковића, с којим сам нон-стоп био, слабо сам ја излазио са фудбалерима. Имао сам своју екипу из Железника, Новог Београда. То су људи који немају везе са фудбалом. Моје друштво је било ван фудбала и данас је тако.

Урбана легенда

ГЛАС: Постоји урбана легенда да је Звезда организовала утакмицу са све навијачима на којој сте Ви дали неколико голова, те да је та касета дошла до Нијемаца који су је погледали и тако Вас купили.

МАРКОВИЋ: Верујте да немам појма о томе. Први пут чујем. Сад ћу вам испричати како је било. Играли смо у Новом Саду против Војводине када сам чуо да долазе људи из Штутгарта, али не због мене. И онда сам ја дао три гола и поново су дошли кад смо играли против Чукаричког, овај пут да гледају мене. И тад сам дао два гола и тако је ишло то око увода у трансфер.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.