Прослављени рукометаш Жарко Шешум за “Глас Српске”: Промијенио бих све у каријери

Шешум је био промотор на кампу “Бранко Јанковић” у Бањалуци, гдје је показао да му је рукомет и даље “у крви”. Са пуно стрпљења и љубави објашњавао је младим играчима шта да раде током тренинга, како да исправљају грешке.

За “Глас Српске” се присјетио своје богате каријере. Током ње био је шампион свијета са кадетском селекцијом, те вицешампион Европе у сениорској конкуренцији. Освојио је четири клупска европска трофеја, а играо је за само пет клубова.

ГЛАС: Ријетки су спортисти за које и ривали имају само ријечи хвале. Када за неког кажу да је господин и ривал какав се може само пожељети, онда то свакако прија. Откуд ти надимци?

ШЕШУМ: Вероватно зато што сам добро одгојен. Увек сам гледао да будем смирен, да не реагујем на прву, већ да сваку ситуацију гледам рационално. Такав ми је карактер и онда сам се тако и понашао, како на паркету, тако и ван њега. Сигурно да прија кад чујете да људи имају лепо мишљење.

ГЛАС: Како су изгледали Ваши рукометни почеци? Бачка Паланка је у једном  моменту била центар српског рукомета.

ШЕШУМ: Почео сам у четвртом разреду. У школи смо бирали спортове и ја сам изабрао рукомет. Ништа чудно за то време. Бачка Паланка је имала сјајну школу. Било је пуно деце и рукомет је био спорт број један, што, нажалост, данас није случај. Имали смо врхунске услове, тренере и талентовану генерацију. Радило се заиста добро и сви резултати након тога дошли су као резултат квалитетног рада и одрицања. Остварио сам већину снова, играо Лигу шампиона, освајао трофеје.

ГЛАС: Током каријере нисте промијенили пуно клубова. Осим Синтелона, играли сте у још само четири клуба и у сваком оставили траг.

ШЕШУМ: Свуда ми је било заиста лепо. То што сам у сваком клубу остао најмање три године је био знак да сам био задовољан како ја, тако и моји послодавци, али некад дође време за промену средине. Некад њима треба “свежа крв”, некад други клуб жели да те ангажује. То је професионализам. Али сигурно могу да будем поносан на то да сам сваки уговор одрадио до краја, да су често клубови желели да продуже сарадњу и да сам се у сваком клубу “скућио”. Где год да одем, имам бројне пријатеље и видим да људи цене како сам играо код њих.

ГЛАС: Сваки од клубова из иностранства је био посебан и важан за Вашу каријеру. Гдје сте се осјећали најљепше?

ШЕШУМ: Веспрем је био прва станица у иностранству. Сигурно да сам ту стекао искуства за будућност, како се прилагодити на живот далеко од куће. Затим следи Рајн Некар Левен, борба за трофеје. Ту сам осетио шта значи Бундеслига. Након тога још један прелеп део живота у Гепингену. На крају Швајцарска. Кадетен Шафхаузен је био баш онако за крај каријере, место где је пре свега породица уживала. И ја сам стекао нешто ново. Заиста, свугде сам се осећао лепо и јесте то фраза, али човек заиста памти само лепе тренутке током каријере. На моју срећу, било их је пуно. Али опет, кад погледам целу каријеру, најлепше је било код куће. Синтелон, сјајна екипа, ми млади, можда и зато је то омиљени период.

ГЛАС: Током каријере освојили сте четири европска клупска трофеја. У Вашим витринама је Куп побједника Купова, три Купа ЕХФ, као и титуле у Мађарској и Швајцарској. Остаје ли жал за неким спортским резултатом?

ШЕШУМ: Генерално сам задовољан каријером, али сигурно да остаје жал за титулом у Бундеслиги или Лиги шампиона, али све одлуке сам доносио сам и не кајем се ни због једне. О свакој сам добро размислио и донео, верујем, праву одлуку. Да сам на новом почетку, сигурно да бих све радио другачије. Променио бих све у каријери, не зато што сам овом незадовољан, већ да бих стекао нова искуства и начине играња рукомета. Можда бих играо у Шпанији, Француској, да упознам нове земље, људе и да играм другачији рукомет.

ГЛАС: Највеће успјехе постизали сте у Њемачкој. Често од рукометаша чујемо да Бундеслига претјерано “троши” рукометаше и да играчи због ње раније завршавају каријере.

ШЕШУМ: Бундеслига дуго траје, али је распоред такав да се то може издржати и има доста времена за одмор и рекуперацију. Међутим, када се на те мечеве додају репрезентација и европске обавезе, онда се добије велика потрошња. Током каријере сам стално имао те обавезе, али човек уђе у машину и, што би рекли стари, “утрне” па може све да издржи. Та лига те троши не само физички већ и ментално. Свако коло је неизвесно, Кил је знао да изгуби од последњег. Нема опуштања ни секунде. А опет, Бундеслига је посебна. Свако коло пуна дворана, неизвесност. Имају ту спортску културу, код њих су пуне дворане и на утакмицама треће лиге. Сјајна им је инфраструктура и за њих је долазак на утакмицу излазак. Бодре те максимално и то заиста поштујем. Али о трошењу најбоље сведочи да смо ми током године буквално имали само три седмице слободе и одмора. Онда буде све јасно.

ГЛАС: Репрезентација Србије је посљедњу медаљу на великим такмичењима освојила 2012. године, сребро у Београду када сте били у саставу. Како сад гледате на тај успјех?

ШЕШУМ: Сигурно да је то најљепша репрезентативна успомена. Била је велика еуфорија у земљи, дали смо максимум и на крају све крунисали сребром. Верујем да нам је то такмичење круна каријера. Нажалост, ето испоставило се да је то последња медаља за рукометну репрезентацију. Остаје жал јер смо морали да узмемо још једну или двије медаље. Имали смо квалитета за тако нешто, али нам је нешто недостајало. Мислим да је то био континуитет на клупи, као и у избору позива за репрезентацију. Чини ми се да смо пречесто мењали селекторе, састав репрезентације, и да због тога нисмо успевали да остваримо резултате које смо сигурно могли.

ГЛАС: Често сте у интервјуима истицали да се мора водити највише рачуна о млађим категоријама. Србија је напокон дошла до медаља у јуниорској конкуренцији.

ШЕШУМ: Мислим да је то веома похвално, да напокон млађе категорије имају успехе и потенцијал, да добијемо репрезентативце. Медаља, а затим и четврто место су леп успех, а сигурно је да се може још боље и да се води више рачуна и о млађим категоријама. У овој генерацији има доста талентованих рукометаша и надам се да ће они у будућности постати окосница тима.

ГЛАС: И сениорска репрезентација под Тонијем Ђероном биљежи добре резултате.

ШЕШУМ: Чини се да је репрезентација на добром путу. Споменули смо јуниоре, а и сениори играју добро. Оно што је битно, селектор Ђерона има континуитет, екипа расте, тако да се надамо најбољем. За екипу и стручни штаб је управо то битно, да имају олимпијски циклус од четири године, да се створи прави тим и атмосфера и онда се може надати успесима. Сад је ситуација, чини се, добра и треба да се настави у овом правцу.

ГЛАС: Кад већ спомињемо савез, доста се пажње посвећује младим играчима поријеклом из Србије који су у иностранству или талентима из Републике Српске, што, нажалост, није био случај раније.

ШЕШУМ: То је оно што је похвално код рада савеза, али сигурно да може бити и боље. Нажалост, тренутно у рукомету немамо ту масовност у млађим категоријама, тако да је нама сваки квалитетан играч злата вредан и за њега морамо да се боримо. Похвално је што се са тим играчима контактира и чувају их. Оно на чему морамо да радимо је да репрезентативац буде поносан након сваког такмичења ако зна да је дао максимум, а не да се после лоших резултата постане главни непријатељ нације. Треба да правимо другачију атмосферу јер верујем да је највећи сан да играш за своју земљу и освојиш медаљу. За мене је репрезентација увек била част.

ГЛАС: Кад спомињемо репрезентацију, у нашем региону се сваки отказ за репрезентацију представља као издаја?

ШЕШУМ: Мислим да је поштеније да кажеш да ниси спреман и да то на време најавиш селектору и савезу. Можда некад нисам био потпуно спреман, али сам увек имао велику жељу да играм. Али не треба ником ни замерити кад откаже, знам шта значи читаве сезоне играти, путовати, деси се умор, повреда. Треба направити лепшу атмосферу. Имамо примере у другим земљама где спортисти узму годину да се одморе и онда се опет врате у репрезентацију и имају подршку.

Трагедија у Веспрему

ГЛАС: Вашу каријеру обиљежио је и трагичан догађај у Веспрему, гдје је убијен саиграч Марин Козма. Како је било вратити се након тога на терен?

ШЕШУМ: Јако тешко. Зарадио сам тад повреду костију, али она зарасте, а та рана и трагедија због губитка саиграча су вечни ожиљак. Да момак изгуби живот у мирном граду ни због чега, било је тешко прихватити. Уђеш у свлачионицу, видиш његово место и милион успомена. Туга баш... Живели смо у истој згради. За мене је срећа што сам се брзо вратио на терен, тренинзима сам то настојао да потиснем. Имао сам позитивно друштво које ме гурало напред, да живот иде даље, али та трагедија се не заборавља.

Фокус на младима

ГЛАС: Релативно млади сте завршили играчку каријеру, у 35. години. Да ли су Вам и наредни планови везани за рукомет, видите ли се као тренер, функционер?

ШЕШУМ: Искрено, још се тражим. Радити са младима ми је задовољство, да учим децу основама ми баш прија. Сигурно је да ћу остати у рукомету, још га стално пратим. Не могу се одвојити од њега, “ушло је у крв”.  Пола живота сам у спорту и још се надам најбољем. Желим да деци пренесем оно што сам проживео јер имам искуства и да их упутим на прави пут јер штета би било да ово све остане само моје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.