Прије 47 година Борац постао првак Европе

Славног, поносног 11. априла 1976. Бањалучани су се попели на континентални трон, пошто су на плећа бацили данску Фредерицију (17:15), пише Уна.

Годину раније, када су “запели” на задњој препреци Купа европских шампиона, Црвено-плави као да су најавили подвиг. И заиста, те историјске ноћи у крцатом “Борику” нису дозволили да им се понови Форверц и болан пораз (17:19).

Ношени громогласном подршком 5.000 навијача, ученици Пере Јањића су одбранили нетом отворени “храм спорта”. Данци су били “жилав” ривал, константно су пријетили, али осим часног пораза више нису могли да извуку.

Претходно се Борац “прошетао” континентом. На почетку такмичења у оба сусрета пала је Червена хвиезда из Чехословачке (27:14, 26:22). Затим је птписан и шпански Калипсо (28:21, 13:13), да би у полуфиналном окршају оружје положио њемачки Гумерсбах (16:16, 15:13).

Бој са Фредерицијом лансирао је непоновљиву генерацију у рукометну орбиту. У аналима ће остати уписана сљедећа имена: Милорад Каралић, Здравко Рађеновић, Недјељко Вујиновић, Абас Арсланагић, Добривоје Селец, Момо Голић, Небојша Поповић, Миро Бјелић, Раде Унчанин, Слободан Вукша, Боро Голић, Зоран Равлић, те већ поменути тренер Јањић.

Тако је Борац постао први клуб из БиХ који је освојио титулу првака Европе. Пошло је то послије и другима за руком, кошаркашима и шахистима Босне, кошаркашицама Јединства…

- Освајање пехара био је врхунац достигнућа моје генерације, али и цијелог клуба. Ми смо били први из Бањалуке који смо освојили титулу првака Југославије, и једноставно смо били предодређени да урадимо нешто тако велико. Људи често мисле да се успјех може оствари за кратко вријеме, али ништа не долази преко ноћи. Нама је требало десет година рада, одрицања, свакодневних тренинга да би то направили. А нисмо били заслужни само ми, играчи, већ и стручни штаб, те сви остали људи из клуба. Не смије се заборавити ни велика подршка цијелог града. Уосталом, ми смо од првог дана били васпитани да је рукомет забава и задовољство, а не професија. Зато смо ми сви и завршили школе и са успјехом се интегрисали у друштво - оцијенио је некада сјајни пивот, а данас свјетски признати доктор Небојша Поповић.

Боро Голић је говорио у сличном тону. Човјек који је имао ријетку прилику да заједно са рођеним братом Момом покори Европу сматра да је ова круна нешто посебно.

- Мада смо нас двојица имали свако своје друштво. Зато је цијела наша породица била поносна, али смо их ми толико већ били навикли на побједе и трофеје, да и то финале није за њих представљало изненађење. Што се мене тиче, никада тај резултат нисам употребио да бих имао неку корист. За мене је то био један дио лијепог живота у младости, дружења са саиграчима који су били свјетски познати и признати играчи, а у суштини су били и остали тако једноставни људи. Било је то истинско и право спортско дружење, не као ова данашња када сви иду само за парама - казао је Голић за Уну.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.