Неџад Османкач: Умало да нам Кубанке “исповређују” играче

Један од битнијих шрафова те машинерије био је Неџад Османкач, данас тренер прволигашке екипе Новог Сада, а тада члан стручног штаба као статистичар националних “плавих”, на чијем челу је био легендарни Зоран Гајић. Човјек који у својим витринама има злато с Олимпијских игара 2000. године и Европског шампионата годину дана касније. У интервјуу за “Глас Српске” један од најбољих одбојкашких стручњака присјетио се бројних анегдота из Сиднеја с највећег сајма спорта на свијету.

- Тренирали смо као луди, момци су дошли месец дана раније. Као скаут дошао сам неке две недеље касније. Није било места у олимпијском селу па је господин Александар Боричић то средио. Дођете тамо, то је лудило. Одатле ми је и омиљена слика коју имам, са сестрама Вилијамс. Богдан Сретеновић, један од Гајиних помоћника ми каже: “Ајде да се фотографишеш са ове две тенисерке”. Мислим се, где бре да се сликам кад су оне играле тенис?! Сада ми та фотографија стоји у кући на зиду, као омиљена - рекао је Османкач те испричао занимљиву ситуацију.

- Ми смо у комплексу радили теретану. Дошла је чувена кубанска женска репрезентација, троструки олимпијски шампион и с њима је била можда најлепша одбојкашица свих времена Регла Торес. Чим је она ушла, ови наши су одмах повећали тежине у теретани да се покажу. Неки су енормно повећали и онда су се повредили. Ми из стручног штаба смо гледали и коментарисали бре, будале, шта раде то - уз осмијех је открио Османкач.

ГЛАС: Како сада гледате на резултат из Сиднеја?

ОСМАНКАЧ: То је круна једним делом, а други део је био годину дана касније на Европском првенству где смо били још доминантнији. Мислим да је Гајић остао селектор да би та репрезентација освојила још много златних медаља. Четири до шест година после тога је без везе период. Сиднеј је нешто непоновљиво. Тај 1. октобар је датум који носимо у срцу. Десио се у једно несрећно време 2000. године и остаје жал што никад нисмо прославили тај Сиднеј. То је највећа туга, свих играча и нас из стручног штаба. Годину дана касније, после ЕП смо се попели на тај чувени балкон. Било је феноменално, али остаје туга за Сиднејом. Вратили смо се у земљу која је била подељена због политике. Сутрадан смо се сви спаковали и отишли у своје клубове у иностранству. Тешко ми је да причам о томе, то је горка пилула, јер нисмо прославили то олимпијско злато које је круна свих нас у животу. Тај турнир је нешто незаборавно.

ГЛАС: Успјех је постигла групна сјајних момака који су били одлично вођени.

ОСМАНКАЧ: Да, али знате шта, никад нисмо сели да погледамо неке утакмице из Сиднеја које су биле страшне, а сви имамо снимке. Ево 23 године су прошле, али никако да се организујемо да на миру, за своју душу погледамо те мечеве. Тада није било проглашења најбољих, али најбољи либеро био је Васа Мијић, блокер - Андрија Герић. Иван Миљковић је тек почео да игра, Вања и Никола Грбић, Горан Квиско Вујевић, Владимир Батез, Слободан Бошкан, чудесна имена која су од 1995. године играла под вођством садашњег министра за спорт Зорана Гајића. Са њим сам радио деценијама и мислим да је генијалац. Није чудо што је министар и што нам спорт иде узлазном линијом. Било је ту жестоког рада. Стално својим момцима говорим да ако желе да буду врхунски у својој професији, морају цео живот посветити томе. И дан-данас живим одбојку 24 часа. Код младих људи је проблем што нису фокусирани и што хоће све “с пола гаса” и без великог зноја да раде како би дошли до пара на фору. Животна девиза ми је, ако човек да 150 одсто себе, да ће га и бог погледати.

ГЛАС: Да ли је тачно да посебан однос имате с Николом Грбићем?

ОСМАНКАЧ: Откад је дошао у Војводину стално смо били заједно. Радио сам као скаут у Воши. Имао је повреду шаке, годину дана сам провео радећи индивидуално са њим и остали смо цео живот добри и кроз репрезентацију. Освојили смо и историјско злато у Светској лиги са Србијом. Мислим да смо изгубили пет финала, а поменуту лигу смо освојили кад смо се најмање надали.

ГЛАС: За чим жалите у каријери?

ОСМАНКАЧ: Морам да кажем да ми је жао што немам, како ја кажем покер кечева. Имам олимпијско, европско, Лигу нација, али немам светско злато. Неколико пута ми је измакло. Није ми се дало ни да га узмем с репрезентацијом Русије, кад сам радио тамо. Даће Бог једног дана. И овако имам 89 медаља на зиду, све су врхунске, 50 међународних, а остале су домаће. Покажем их мојим играчима, ко заслужи. Та са СП ми недостаје, уз Лигу шампиона. Живим у убеђењу да ће то светско злато доћи, макар с неком другом репрезентацијом, ако не са Србијом.

ГЛАС: Можда сте најближи били 1998. године када сте поражени од Италије у финалу?

ОСМАНКАЧ: Откривено је да су Симоне Росалба и Марко Браћи били допинговани. Доказано је све. ФИВБ је то заташкао. Прошло је. Нико не зна зашто се тако десило. Национални тимови не могу да добију санкцију. Само играчи. Остаје жал за тим златом. То ми је једна од првих акција у националном тиму. Било је спектакуларно.

ГЛАС: Има­ ли насљедника великих играча из репрезентације Србије?

ОСМАНКАЧ: Стално се прича како у мушкој одбојци нема деце. Нема квантитета, масовности, али трудимо се да нађемо квалитет. Питање је комплексно. Право питање је, зашто ниједан млади играч фактички, у последњих десет година, није ушао у сениорску репрезентацију него су играли једни те исти и кад су добри и лоши, и кад су повређени и кад нису. Ове године сам поносан што су момци из Војводине, из периода кад сам био тренер, сада у А тиму. Вук Тодоровић, Павле Перић и Миран Кујунџић су моја деца које сам из јуниора промовисао у сениоре и они су у А репрезентацији Србије. Радио сам и с Драженом Лубурићем и још некима. Мислим да с малим корекцијама та репрезентација ће и у будућности да буде добра. Шесто место у Европи није мала ствар, али жељни смо само злата. Био бих срећан кад би и у другим сферама живота били бар међу десет, онда бих ја био срећан, а Србија би била успешна држава. У спорту смо стално незадовољни ако смо други. Мислим да то није коректно, али ми одбојкаши ћемо се борити.

ГЛАС: Са Зораном Гајићем радили сте и у репрезентацији Русије. Каква су искуства?

ОСМАНКАЧ: Код њих има преко десет милиона регистрованих одбојкаша, то је више него што Србија има становника. То је био велики изазов. Лакше је радити са својим људима, али тамо смо ми наметнули наш систем. Освојили смо одмах Евролигу, били други на Европском првенству па трећи у Светској лиги. Онда смо 2006. године отишли на Светско првенство где смо имали несрећу с неким повредама. Од четири године одрадили смо само две и после смо морали да прекинемо, нажалост. Феноменално искуство. Поносан сам што сам добро научио руски језик, имам веома добре пријатеље тамо. Отац ми је исто велики русофил, конзервативан тип. Стари вук има 80 година, увек је био за то да се поразмисли кад добијем понуду. Када сам му рекао да преговарам са Русима рекао ми је: “Сине, то је права ствар!” Остао сам у шоку, али Русија је мајка. Био сам и у САД, обишао скоро све земље света, свака је супер, али Русија је нешто посебно.

Нови Сад

ГЛАС: Какве су Вам амбиције с екипом Новог Сада?

ОСМАНКАЧ: Имамо комплетно нову екипу, само је дизач остао из прошле. Кренули смо у нови пројекат. Основни циљ је да направим неколико играча за Војводину, јер смо ми филијала “црвено-белих”. Сваку утакмицу у лиги играмо максимално и немамо мач над главом да нешто морамо. Ово је премлада екипа и оно што ме као селектора јуниорске репрезентације посебно радује јесте чињеница да ово 2005. годиште, које је основа екипе, долази догодине у репрезентацију коју водим. То је још један од циљева, да ти момци буду једно годину дана код мене, јер основа јуниорске селекције, тачније три четвртине ње, су из моје екипе и Воше. Ови момци у кадетској конкуренцији имају медаљу с Европског првенства и Балканијаде, тако да се надам да ћемо тако наставити и у јуниорској селекцији.

Бањалука

ГЛАС: Колико често дођете у Бањалуку?

ОСМАНКАЧ: Често сам у Бањалуци, покојна мајка ми је одавде. Имам овде пуно родбине с њене стране. Овде сам као код куће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.