Лимун Папић једно од најзначајнијих имена у историји "Гласа": Човјек академија новинарства

Дарко Драгичевић
Foto: Глас Српске

БАЊАЛУКА – Доајен, људска громада и новинарски ауторитет. Мало је ријечи које могу да опишу дугогодишњег новинара и уредника спортске рубрике "Гласа Српске" Лимуна Папића.

Када се помисли на ову рубрику, прва асоцијација је управо популарни Моне који је ударио темеље и започео бројне акције које су постале дио дугогодишње традиције "Гласа". Папић је први текст објавио 26. априла 1952. године у листу "Наш спорт". Била су то три писма и то из Ниша, Загреба и Бањалуке. Папић је написао текст о пропадању атлетске стазе пошто је и сам био успјешан атлетичар. Био је омладински репрезентативац БиХ и због болести је престао да се бави спортом. У "Бањалучким новинама" објавио је први текст 22. јануара "Тренер Борца Глазер остаје у Бањалуци" и од тада се новине нису могле замислити без њега.

- Лимун Папић је академија бањалучког спорта и новинарства. То што је он урадио за Бањалуку, новинарство и спорт није нико. Кад неко о спорту пише са љубављу више од 50 година, онда можете замислити колико је то текстова, прича, репортажа и вијести - истиче његов дугогодишњи сарадник Жељко Тица.

Моне није био само уредник, већ и учитељ бројним генерацијама. Увијек је био ту да помогне савјетом не само члановима спортске рубрике, већ свима који су закорачили у "Глас".

- Лимун је био нешто посебно. Увијек спреман да помогне, очински расположен према свима. Ако је имао замјерку на текст, звао је код себе у канцеларију и онда мирно објаснио гдје су грешке. Такође, знао је да похвали колеге. Мислим да нико није чуо да је загаламио или рекао ружну ријеч и то га је одвајало од свих. Сваког новинара је знао да саслуша, посавјетује и то не само о спорту - присјетио се Тица

Често је знао да се критички осврће на рад бањалучких тимова, а његове ријечи су биле поштоване и слушане. Извјештавао је са највећих такмичења Зимских (Сарајево) и Љетних олимпијских игара (Монтреал), Свјетског фудбалског првенства (Рим), Универзијаде (Загреб), Европског првенства у атлетици (Сплит).

- У послу је био професионалац чији су текстови плијенили пажњу. А о томе могу да посвједоче двије анегдоте. Брацо Пашалић је ишао на финале фудбалског Купа Југославије 1988. године и од узбуђења и среће што је Борац освојио трофеј остао је без текста, није могао да састави реченицу. Лимун је мирно узео телефон и издиктирао комплетну страну из главе. Такође, Слободан Пешевић је испричао како је послао четири различита извјештаја из  Букурешта са рукометне утакмице Борац - Стеауа. Само Танјуг је имао линију, а Лимун је обећао да ће послати извјештаје ако добије линију за остале листове. Без проблема је издиктирао четири извјештаја (за Танјуг, "Спорт", "Глас" и "Борбу") - истиче Тица.

Папић је увијек савјетовао млађе колеге да имају архиву, јер кад немате инспирацију за тему довољно је да се она прегледа и сигурно ћете добити идеју за текст. А управо је Моне имао невјероватну статистику бањалучких клубова.

- То што је Лимун имао нико нема. Комплети "Гласа" на тавану, у архиви поредани текстови по спортовима и годинама. Имао је све податке ко је дао први, 100. гол за Борац, први кош за Борац и Млади Крајишник, број наступа. Водио је бригу о свим клубовима и догађајима у Бањалуци. Споменућу само да је за јубилеј ФК Борац 1976. године направио 50 фељтона о 50 година и ту су сви подаци о клубу – истиче Тица.

Управо је Жељко са Папићем почео да пише књиге. Лимун је био аутор бројних књига и годишњака.

- Кад смо завршили 44. Избор најбољих спортиста анализирали смо све и Лимун је напоменуо да би за 45. Избор требало да издамо књигу у којој би све објединили. Радили смо тада и књигу о 50 година рукомета. И дошао је мај наредне године и упитао сам кад ћемо да радимо књигу, јер смо почели припреме за нови избор. Он је само одговорио све сам ја написао, ти ћеш ми помоћи само око прелома и потписао ме као коаутора. Такође за књигу "50 година рукомета" Лимун је урадио највећи дио посла, а Татјана и ја смо урадили можда по 10 одсто. На промоцији је нама дао да говоримо. Нисмо то очекивали, а он је извадио спремљене говоре за промоцију у Еуросплету. На све је мислио. Због њега сам почео да пишем књиге – додаје Тица.

Поред новинарства, Лимун је учествовао у раду бројних клубова. Био је члан рукометног, фудбалског, оснивач Одбојкашког клуба Борац. Био је генерални секретар Европског првенства за кошаркашице. Због тога поред награде "Златно перо Лимун Папић" те Меморијалног одбојкашког турнира заслужује много више.

- Нажалост, мајстори смо за заборављање, а Лимун је имао толико заслуга за наш град и спорт. Мислим да је заслужио барем улицу. Такође дуго сам говорио да нашем граду треба спортска кућа славних. Ето поред Лимуна, довољно је споменути Средоју Зекановића, Хуснију Фазлића, Радована Бисића, Ненада Гавриловића и још многе. Па да не набрајам славне олимпијце, освајаче медаља, европске шампионе у рукомету. Не смијемо да заборавимо шта све овај град има, већ морао да се поносимо тим људима - поручио је Тица.

Љубав према спорту и новинарству наслиједила је кћерка Татјана Папић Џакула. И она је дуго радила у "Гласу" и са поносом се сјећа оца.

- Њему је породица била на првом мјесту. Био је спреман све урадити за маму, сестру и мене. Смирен, одмјерен, увијек је знао када је прави тренутак за критику и знао је то рећи на такав начин да није било шансе да се човјек наљути на њега. Одрастати уз некога ко је и сам био заљубљен у спорт, било је и за очекивати да кренем његовим стопама. Одмалена сам знала да желим бити спортски новинар. Он ми је стално говорио: напоран је то посао, поготово за женско, немаш радног времена, утакмице, свака недјеља  радна… Али ја сам била одлучна у намјери да кренем истим путем којим је он ишао. Знам да ће сада ово звучати као клише, али био је најбољи отац на свијету. А радили смо заједно. Мислим да је сваком дјетету тешко радити са родитељем. То колико има предности, дупло више има мана. Мени је једно вријеме био уредник и мислим да ни њему нимало није било лако. Али био је правичан и поштен и мислим да су то колеге осјећале – истиче Татјана

Током живота Лимун је написао бројне књиге, чланке, али Татјана истиче на шта је био најпоноснији.

- На његовој ранг-листи посебно мјесто је заузимао Избор најбољих спортиста прво Босанске Крајине, сада Републике Српске. На то је баш био поносан – каже Татјана.

Захвалност Копањи

Татјана Папић-Џакула и Жељко Тица припремају и књигу о доајену спортског новинарства.

- Навршава се 20 година откако је Лимун преминуо. Размишљали смо да издамо књигу. Таца је са љубављу одрадила велики дио посла. Морам захвалити Невену Копањи. Старија кћерка Драгана и ја смо се нашли с њим због књиге, а Невен је одмах рекао да нема проблема и да ће "Глас Српске" одштампати књигу и организовати промоцију, јер је Лимун то својим радом заслужио - захвалио је Тица.

Посљедњи текст на дан сахране

О томе колико је Лимун волио новинарство свједочи и податак да је његов посљедњи текст изашао у "Гласу Српске" 11. августа 2003. године и то на дан сахране. Наиме, док је био у болници кћерки Татјани је издиктирао колумну "Погрешна гаража" која је у "Гласу" објављена у градској рубрици.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана