Легендарни Сергеј Рутенка “Глас”: Гвардиола ми је рекао да су ме масно платили

У највећи град Српске стигао је због актуелне професије како би увеличао вечерашњу академију поводом 30 година постојања Тениског савеза Републике Српске, али је искористио прилику и да посјети тренера рукометаша Борца. У разговору за “Глас Српске” признао је да је одушевљен олимпијским славолуком којим доминирају некадашњи рукометни асови, чија имена су му и те­ како позната. Иако у богатој каријери никада није имао прилику да игра против Бањалучана, зна за све успјехе “црвено-плавих” кроз историју и истиче да је управо то оно што раздваја овакве клубове од ових “инстант” који настају преко ноћи.

- Доста тога сам чуо о Бањалуци и гостопримству, а то сада доживљавам. Знам наравно и за Борац и мало ми је криво што нам се путеви никако нису укрстили док сам играо. Зато сам упланирао посјету “Борику” чим сам сазнао да ћу доћи. Дворана је сјајна, могу да замислим каква атмосфера буде када се играју велики мечеви. Када видим момке како трче и скачу подсјетим се да сам и ја некада тако могао (смијех). Сада би им можда могао послужити на позицији пивота пошто више не могу да трчим као некада - кроз осмијех прича четрдесетједногодишњи лијеви бек разорног ударца.

ГЛАС: Легенда сте рукомета, а сада сте у тенису. Како?

РУТЕНКА: Радио сам као потпредсједник Рукометног савеза Бјелорусије и испекао занат из ових организационих ствари. Уједно сам и члан Олимпијског комитета Бјелорусије, били су задовољни мојим радом и замолили да помогнем у тениској федерацији. Нисам могао да им кажем не и нисам се покајао. Имам много искуства када је у питању спорт, похватао сам све што је потребно за ове послове ван терена, а на моју срећу стекао сам доста пријатеља и познанстава кроз каријеру. Добар дио моје генерације сада је на функцијама у олимпијским комитетима и разним међународним тијелима, тако да ми није било тешко да се уклопим, уз наравно велику помоћ мојих сарадника.

ГЛАС: Да ли сада више причате о рукомету или тенису?

РУТЕНКА: Зависи с ким причам (смијех). Ако је ријеч о послу, тенис је наравно на првом мјесту, а када сам у друштву - рукомет, зна се. Сада када сам долазио у дворану голмани Борца су тренирали са тениским лоптицама, па се понекад нашалим да сам увијек био близу тениса.

ГЛАС: У каријери сте шест пута освојили пехар Лиге шампиона, једном са Цељем, два пута са Сијудад Реалом и три пута у дресу Барселоне. Који вам је посебно драг?

РУТЕНКА: Сви су ми и те како драги, али је први био најромантичнији. Стигао сам у Цеље као врло млад, екипа је била нова, отишли су играчи попут Пепија Манаскова, Драгана Шкрбића, Растка Стефановића који су неколико пута стизали до полуфинала. Од нас нико није очекивао да освојимо, али нам се све поклопило. Што је најважније, нисмо је освојили на срећу него смо заиста били најбољи. Надокнадили смо 13 голова против Адемар Леона, добили Сијудад Реал, Флензбург... 

ГЛАС: Жетву сте наставили у Мадриду на радост вашег великог пријатеља Мирзе Џомбе?

РУТЕНКА: Ух, то је добра прича. Он је до тада изгубио пет или шест финала, а већ у првој години када сам дошао отишли смо до краја. Сви су ми говорили, а посебно он да сам таличан и да су са мном трофеји загарантовани. Тако се погодило кроз каријеру, јер се наставило и у Барселони.

ГЛАС: Из Мадрида у Каталонију преселили сте као најскупљи рукометаш у историји. Помињу се суме од 700.000 евра до 1,2 милиона, шта је тачно?

РУТЕНКА: Сада могу да кажем да је трансфер износио 1,2 милиона евра. Када сам дошао на потпис уговора сви су жељели да причам о томе. Испало је као да ништа нисам урадио на терену до тада, већ да је само новац важан. Сјећам се, исти дан сам са менаџером сјео у ресторан у којем је био Пеп Гвардиола. Размишљао сам да ли да приђем и јавим се, а он ме је предухитрио. Устао је, пожелио ми добродошлицу и рекао да су ме масно платили. Насмијао сам се и рекао да се надам да ће нешто остати и за фудбалере. Обојица смо се смијали, касније постали добри пријатељи, а Барселона је на срећу на терену доминирала освојивши три Лиге шампиона.

ГЛАС: Поред пасоша Бјелорусије имате и пасоше Словеније и Шпаније, па сте један од ријетких са три држављанства. Како је дошло до тога?

РУТЕНКА: И ту се прича о новцу, али он није био у мом фокусу. Словеначки сам добио када сам након неколико година у Цељу одлучио да играм за њихову репрезентацију, јер у том тренутку нисам би у плановима бјелоруског савеза. Нисам добио никакав новац, а на неки начин сам желио да се одужим Словенији, јер је велико питање да ли бих постао оно што јесам да нисам стигао у Цеље на позив легендарног Мире Пожуна. Услов је био да се не одрекнем пасоша Бјелорусије, баш као и касније у Шпанији. Њима сам отворено рекао да никада нећу играти за репрезентацију, а пасош сам добио искључиво како би Барселона ослободила мјесто за једног странца.

ГЛАС: Претходни мјесеци прилично су мучни за тенисере и уопште спортисте из Ваше земље. Како гледате на одлуке о забрани наступа на Вимблдону, као и у осталим репрезентативним такмичењима?

РУТЕНКА: Није добро за спорт генерално. Питао сам делегате који одлучују зашто никада нису одстранили САД, Њемачку, Француску... а имали су много разлога. Нису знали да ми одговоре. Доста спортиста се јавило, рецимо Самјуел Ето је рекао зашто се само прича о Украјини, а нико не прича о Африци у којој букте ратови. То је изгледа тренд Запада. Својим одлукама гурају нас да се још више спојимо са Русијом, Кином, источним свијетом... Захваљујем и народу у Републици Српској и Србији. Увијек смо били братски народи, а сада се показало да смо велики пријатељи.

ГЛАС: Постоје ли икакве могућности да се вратите у такмичење?

РУТЕНКА: Водимо спор са Међународном тениском асоцијацијом (ИТФ) на Суду за спортску арбитражу у Лозани гдје желимо да докажемо да су нас без икаквог основа елиминисали из Дејвис купа и Били Џин Кинг купа. Свјесни смо да су нам шансе мале, али нећемо се предати тако лако. И када све престане, сматрам да ће бити потребно много времена да би се ствари вратиле у нормалу.

Игра без правила око Ђоковића

ГЛАС: Један од најбољих тенисера свих времена Новак Ђоковић пролази тортуру од почетка ове године. Како као бивши спортиста и данашњи функционер гледате на то?

РУТЕНКА: Тужно је. Бесмислено је да тако велики шампион не може да дође у Мелбурн или Њујорк и то у демократском друштву које пропагира да човјек сам одлучује шта жели, а шта не. Највише губе тенис и ти турнири. Раније си знао да постоје правила и да ћеш сносити посљедице ако их прекршиш, а ово је игра без правила. Био сам спортиста и могу да кажем да медаља која је освојена када конкуренција није најбоља могућа не вриједи много. Сигурно су тога свјесни и Ђоковићеви ривали.

Балканац

ГЛАС: Играли сте са многим рукометашима са ових простора, са ким сте данас у контакту?

РУТЕНКА: Не само да сам у контакту са многим него сам се и окумио са Арпадом Штербиком. Одличан сам са Мирзом Џомбом, Бранком Тамшеом који ради сјајан посао као тренер, Иваном Балићем, Луком Жвижејом... И када сам играо у Барселони звали су ме Балканац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.