Кик-боксер Никола Дробњак окончао каријеру: Профи титула за сва времена

Искусни 37-годишњи борац нема више мотива да се такмичарски бави овим спортом којег је сасвим случајно почео тренирати и то врло касно. У исповијести за “Глас Српске” открио је разлоге одласка у “пензију”, али и самих почетака бављења кик-боксом током којих је скупио мноштво медаља мада је све почело у једном сасвим другачијем окружењу.

- Дошле су неке спортске године за које мислим да су само број, јер никада нисам био јачи и искуснији, али са 37 више немам мотива да наставим и то је пресудило да објавим крај. Остварио сам много успјеха до сада уз све проблеме, али уз све обавезе не могу да се посветим тренинзима. Физички сам одлично, повреда немам мада је тешко очекивати да са овим годинама могу поновити успјехе. Свјестан сам да су ми сада потребна два тренинга да одрадим оно за шта ми је некада био потребан један. Некада ми је било потребно пет дана да се одморим од меча сада је то десет па се квалитет осталог живота доста смањује. Можда би ме новац мотивисао да наставим, али њега нема док се од обећања не живи. Често пријатељима кроз шалу кажем да сам постао нижи за десет центиметара од силног тапшања по леђима и обећавања да ће бити боље - изјавио је Дробњак.

За кик-бокс се одлучио доста касно, а прије тога бавио се спортом који је супротност борилачким вјештинама.

- Занимљиво је да сам прије кик-бокса 11 година тренирао одбојку. Био сам други техничар екипе иза Жељка Чорића који бриљира у Француској. Јасно ми је било да нисам ударна игла екипе па сам током студирања у Београду тражио неког друга да са мном крене на тренинге. Како нисам никога нашао сам сам кренуо на тренинге и први тренинг одрадио са 24 године. Хтио сам да мало дотјерам килажу, а нема тог мушкарца који не жели имати добре трбушњаке као и вјештину у рукама да се може одбранити од других. Мој први клуб био је 011 Београд гдје ме тренирао Срђан Бугарчић и ту сам остао четири године био првак Београда и Србије па се вратио у Зворник и основао свој клуб - рекао је Дробњак.

Бавио се лоу-киком и током активне каријере одрадио је 130 мечева и за 14 година скупио поприличан број медаља.

- Био сам првак Републике Српске, БиХ и Балкана... а до прије три године мислио сам да ћу остати просјечан кик-боксер. Те 2021. све је кренуло бољим путем. Постао сам вицешампион свијета у италијанском Лидо де Јесолу, професионални првак Европе у Зворнику, био трећи првенству Европе у Анталији, као и други на Свјетским борилачким играма у Ријаду. Све су медаље драге, али најдража ми је титула професионалног првака Европе јер сам до ње стигао пред пуним трибинама у свом Зворнику против ривала од којег сам изгубио на Свјетском првенству па сам на тај начин преболио тај пораз и реванширао му се - нагласио је Дробњак.

На крају каријере нема за чиме да жали.

- Не желим ни за чиме, ни у спорту ни у животу. Можда сам могао ово или оно, али када размислим о свему видим да сам увијек ишао напријед. По струци сам педагог па стално нешто анализирам и знам да сам испунио све ствари које су зависиле од мене. Можда жалим за неким стварима на које нисам могао утицати. Неки људи су напредовали само зато што су се бавили политиком иако то нису заслужили, а ја нисам то успио иако сам као спортиста представљао град и државу - додао је Дробњак.

Када се почео бавити кик-боксом није имао идола јер није био из тог свијета. Спортски узор био му је прослављени ас из спорта којим се раније бавио.

- Одбојку обожавам и идол ми је био Никола Грбић док у кик-боксу нисам имао узор јер сам тај спорт почео активно да пратим када сам почео да га тренирам. Увијек ми је био интересантан Драженко Нинић као легенда Републике Српске мада сам од више њих “узимао понешто” и градио свој стил. Десет година нисам имао тренера који је стално уз мене и ту сам доста лутао па сам узимао тренере који ми могу помоћи у том тренутку. Много ми је помогао Зоран Бачулов са којим сам радио посљедњих година. Код њега у клубу сам се спремао и имао видљив напредак - истакао је Дробњак.

Сви они који су пратили Николине мечеве знају да он у ринг излази у дресу Игора Ракочевића. Са бившим прослављеним српским кошаркашем веже га велико пријатељство. Иако је у кошаркашкој пензији Ракочевић се бави борилачким вјештинама па понекад спарингује са Николом.

- Игор је мој друг који ми је као брат. Помогао ми је доста током каријере, куповао опрему, био у мом углу на мечевима, бодрио ме, тренирао са мном... што је мени велика сатисфакција јер је он велико име српске и европске кошарке којем сам се некада дивио док је играо за Звезду и репрезентацију, а сада је ту уз мене. Када у његовом дресу уђем у ринг он живи свој спортски сан. Игор се добро разумије у кик-бокс мада се више бави џијуџицом. Спаринговали смо неколико пута, мало сам бољи у кик-боксу док је он мало спремнији у џијуџицуу. Причао ми је да се пет пута више повриједио у борилачком спорту, него када се бавио кошарком што свједочи колико је ово тежак спорт - закључио је Дробњак. 

Породица на првом мјесту

Навео је да му је породица на првом мјесту.

- Породица је прва преокупација. Имам близанце од шест година Никшу и Нину, али срећом током година нисам изгубио много времена са њима. Десетак дана годишње будем одвојен од куће што није страшно. Зворник је мали град и све може да се стигне па нађем времена за све. Исто тако желим сада да се посветим послу. Дипломирао сам дефектологију, радим у Центру за социјални рад и сада сам уписао системску породичну психотерапију. Није лако и траје четири године - нагласио је Дробњак.

Клуб

Оснивач је клуба Зворник 056.

- Држим клуб десет година. Кренуо сам од нуле. Прву врећу купио сам својим новцем и све сам сам платио. Главни сам тренер и имам четири момка који се такмиче, као и 60 чланова међу којима су прваци Републике Српске и БиХ. Редовно водим евиденцију о момцима који су долазили и током ових година имао сам око 900 чланова што је велики успјех за мјесто попут Зворника - навео је Дробњак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.