Каријера Младена Бојиновића прожета бројним успјесима: "Неталентовани" постао најтрофејнији рукометаш

Једини жал има за наступима у матичном бањалучком Борцу, гдје је играо два пута, док је у Француској постао рукометна легенда, јер је током каријере био најтрофејнији спортиста, а у једном моменту и најбољи стријелац лиге свих времена (1.216 голова, касније је пао на пето мјесто). Ипак за пријатеље и познанике и даље је онај исти дјечак који је почео да гради каријеру из Ђуре Ђаковића и који је са поносом носио мајицу "Хисета поњер".

ГЛАС: Иза Вас је изузетно успјешна рукометна каријера, али мало је недостајало да се уопште не бавите овим спортом?

БОЈИНОВИЋ: Случајно сам завршио у рукомету. Као клинац највише сам тренирао фудбал. Око 13. године нагло сам израстао и онда сам изгубио на брзини. Помислио сам да пређем на кошарку, јер сам био добар у већини спортова, али је организовано рукометно такмичење на старом војном игралишту. Наступали смо ту као насеље и примијетио ме Зоран Трнинић и питао да ли бих тренирао рукомет. Тренинзи су били у девет увече, што ми је потпуно одговарало и тако сам почео да се бавим овим спортом и не слутећи докле ћу догурати.

ГЛАС: Боравак у Борцу завршио је неславно. Рекли су да сте неталентовани, а то као да је пробудило инат да успијете?

БОЈИНОВИЋ: Истина је да сам проглашен за неталентованог рукометаша. Услиједило је наравно велико разочарење. Али кад гледам из овог угла, они су ми направили велику услугу. Пробудили су ми инат. Услиједио је одлазак у Јагодину, који ће ми бити веома важна станица у каријери. Наиме, Јагодина је испала из Прве савезне лиге Југославије и требало је да игра нижи ранг. Због тога су се одлучили да направе младу екипу коју је водио Зоран Богдановић, отац познатог новинара Жике Богдановића. Саставио је сјајну екипу од веома талентованих младића са жељом да играмо Другу лигу. Али услиједила је реорганизација и проширење па смо ипак остали у Првој лиги. Такмичење у највишем рангу нам је донијело неопходно искуство. Свако је добио велику минутажу и шансу да се докаже. Није ишло у сениорској конкуренцији, јер смо били премлади, али смо у омладинској били шампиони Србије и Југославије. Проглашен сам за најбољег играча у првенству Србије, док сам у првенству Југославије био најбољи стријелац.

ГЛАС: Сезона у Јагодини била је одскочна даска и донијела је прелазак у београдски Партизан и неке легендарне мечеве.

БОЈИНОВИЋ: Управо тако потписао сам за Партизан. Тада је тренер у клубу био Миле Исаковић, који је, могу слободно рећи, један од најзаслужнијих за моју каријеру. Он је видио нешто у мени, препознао је таленат и за та три мјесеца колико је провео у клуб баш сам пуно напредовао. Ипак Миле је брзо отишао. Дошао је из сређене земље Француске, гдје је постојао систем, у тадашњу Југославију и ненавикнут на неке ствари отишао је из клуба.

ГЛАС: Рукомет је те године био у експанзији. Тимови су играли значајне улоге у Европи.

БОЈИНОВИЋ: У том периоду сам постао репрезентативац, а Партизан је направио искорак. Освојили смо Куп, годину дана касније били и шампиони, а сви се сјећају сјајних партија у Европи. Дошли смо до полуфинала Купа купова, гдје смо заустављени од шпанске Кахе Кантабрије. Прије тога смо одиграли заиста легендарне мечеве против Нидервирцбаха, када смо у реваншу надокнадили шест голова. Савладали смо тада екипу састављену од свјетских асова. Пуна дворана, навијање на тим мечевима су успомена за читав живот. Те године сам био најбољи играч лиге, а ми смо освојили титулу шампиона Југославије.

ГЛАС: Из Србије пут Вас одвео у Шпанију. Како се тада било прилагодити на нову земљу и начин игре?

БОЈИНОВИЋ: Ту сам имао срећу да ме дочекао легендарни тренер Маноло Каденас, који ми је донио други поглед на рукомет. Затражио је да више играм, да спуштам лопту и прилазим што ближе голу. Код нас у Југославији бекови су се ослањали већином на шут, док се у Шпанији играло другачије. Била је то турбулентна година.

ГЛАС: У Шпанији сте играли за још два великана Бидасоу и Барселону. Занимљиво у сваком клубу сте остали само по сезону.

БОЈИНОВИЋ: Бидасоа је имала амбициозне планове. Жељели су да се врате у врх. Остварили смо одличне резултате, а заустављени смо у полуфиналу Купа побједника купова од Магдебурга. За мене је то била сјајна сезоне у којој сам био најбољи стријелац лиге. То ми је донијело понуду Барселоне. Својеглав какав сам био често сам мијењао клубове. У Адемару сам имао уговор на двије, у Бидасои потписао на три године, али ме тад Барселона звала и то се не одбија. Потписао сам на четири године, узео Куп, играо финале Купа ЕХФ, али смо се на крају сезоне растали.

ГЛАС: Отишли сте у Француску. Да ли сте тада очекивали да ћете се толико дуго задржати и постати рукометна легенда?

БОЈИНОВИЋ: Искрено нисам очекивао. Добро се сјећам да је на представљању тадашњи, а и садашњи тренер Патрис Канаје, на питање шта очекује од мене рекао да је циљ да ме задржи дуже од једне сезоне. Нисам ни слутио да ћу у Монпељеу остати толико дуго. Циљ је био да буде направљена екипа која ће направити искорак у Европи, прво проћи групе па да за двије-три сезоне освојимо европски трофеј. Каква смо екипа били и каква је атмосфера владала, ми смо у првој години постали шампиони Европе и то на заиста сјајан начин.

ГЛАС: У Монпељеу сте стекли статус легенде. Управо Вашим доласком почела је доминација овог клуба, а уз то и стасавање тада младог Карабатића те још неколико играча који ће постати европске звијезде.

БОЈИНОВИЋ: Направили смо бренд од Монпељеа. За тих 10 година, колико сам провео тамо, освојили смо 27 трофеја, девет пута смо били шампиони Француске. Након свих успјеха Монпеље је постао рукометни великан. Пријао ми је Монпеље у сваком случају. Климом, начином живота, односом људи. Стекао сам другу кућу. Сматрам да сам био у другој земљи, сигурно не бих играо до 39. године. Да сам остао у Шпанији, то сигурно не бих могао.

ГЛАС: Ваш долазак у Монпеље донио је доминацију овом клубу, а прелазак у ПСЖ створио је нову рукометну империју.

БОЈИНОВИЋ: Практично у првој сезони смо освојили титулу и прекинули доминацију мог бившег клуба. У ПСЖ-у сам освојио двије титуле и учествовао у стварању клуба који ће постати доминантан. Иначе једна занимљивост из ПСЖ-а је да смо освојили први трофеј након што је клуб преузео Насер Ал Келаифи. У клупским просторијама је дуго стајала слика наше екипе са првим освојеним трофејом. У једном моменту та слика је била склоњена, а предсједник Ал Келаифи је наредио да буде враћена и рекао да ће стајати на том мјесту док клуб не освоји Лигу шампиона. И данас је у клупским просторијама као подсјећање на те сјајне дане. Направили смо искорак који се тражио и ПСЖ је након тога почео доминацију у француском рукомету.

ГЛАС: Након тога услиједио је краткотрајан повратак у Борац. Чини се да је управа жељела експресан резултат. Бањалука је била домаћин квалификационог турнира за Лигу шампиона, а управа је довела велика појачања Срђана Тривунџу и Вас. Нисте имали ни времена да се уиграте и жељени резултат је изостао.

БОЈИНОВИЋ: Искрено мало је недостајало и среће, али јасно је да се она мора заслужити. Клуб је желио инстант резултат. Та срећа се мора заслужити добрим радом, а Борац већ годинама не функционише како треба. Али треба напоменути да смо сви ми тада заиста жељели да славимо. Да смо успјели у томе, сигурно је да бисмо били аутсајдери у Лиги шампиона, али жељели смо да Бањалуци подаримо рукометне спектакле и због тога ми је баш жао, јер је то била велика шанса. То ми је био један од најтежих пораза, јер играш пред пријатељима, познаницима. Нисмо успјели, а искрено ни ја тада нисам био у жељеној форми која нам је требала.

ГЛАС: Растанак са Борцем донио је повратак у Француску у екипу Трембле.

БОЈИНОВИЋ: Након два мјесеца у Борцу одлучио сам да се вратим у Француску. Отишао сам у Трембле, који тада није имао ниједан бод. Покушали смо, играли пуно боље, али на крају нисмо успјели да изборимо опстанак. Наредне сезоне смо освојили прво мјесто и у том шампионату сам дао више од 200 голова. Било је разговора да останем, али сам одлучио да се ипак повучем и одем као шампион.

ГЛАС: Одлазак у рукометну пензију је прошао веома тихо. Када сте одлазили из Монпељеа приређен је сјајан испраћај, међутим крај каријере је прошао без опроштајне утакмице.

БОЈИНОВИЋ: Тихо сам дошао, а исто тако и отишао из рукомета. Нисам желио да сам правим опроштај, јер би то била самопромоција. Нисам такав и нисам желио да се намећем. Међутим иза мене су остали сјајни резултати на које могу да будем поносан. Када се зна како је дјечак из Ђуре Ђаковића кренуо у спорт и како га је завршио могу да ходам уздигнута чела.

ГЛАС: Чудно је да сте више цијењени у другим земљама него у свом граду и држави. Друге земље би се поносиле Вашим успјесима?

БОЈИНОВИЋ: То већ није питање за мене. Сигурно да је то чудно, али ја сам увијек био исти отворен према свима. Зашто је то тако, не знам, мислим да нисам дао повода. Сигурно је да ти силни рекорди и трофеји нису дошли случајно. Било је ту много квалитетног рада, мог ината да успијем. Не може нико да обрише 37 трофеја које сам освојио, бронзу са репрезентацијом на Свјетском првенству. Не знам да ли то неки наш спортиста има у својој каријери. И даље сам онакав какав сам био, искрен и поштен од старта. Оно на шта сам поносан је да су ме навијачи свуда обожавали, и у клубовима и у репрезентацији. Препознали су да се никад не штедим, нисам добио звиждуке никад.

ГЛАС: Током дуге и успјешне каријере сарађивали сте са бројним асовима. Са којим саиграчима сте највише вољели да играте и има ли неко против кога је баш било тешко?

БОЈИНОВИЋ: Ух, било је заиста толико квалитетних саиграча. У Партизану Владан Матић, Бранко Кокир, чинили смо паклен тандем. Касније у Барселони Ласло Нађи, затим у Монпељеу Никола Карабатић. Кад сам прешао на средњег бека, гледао сам да више асистирам, да отворим позицију. Увијек сам се давао за тим, тражио шта је најбоље за екипу и ту моју енергију су вољели. А нисам волио на почетку каријере да играм против Швеђана. Њихова 6-0 одбрана, агресивност. То ми је на почетку баш сметало, али сам, како су године пролазиле, нашао рјешење и за њих.

ГЛАС: Након играчке каријере одлучили сте се за рад са младима. Камп у Требињу је сваке године све бољи, а да ли ће неко од дјеце кренути очевим стопама?

БОЈИНОВИЋ: Дјецу на кампу учим правим вриједностима, прије свега да буду добри људи, да поштују ривала, спортске легенде. Јер само ако цијениш успјехе других, онда имаш предуслов да и ти будеш добар. Настојим да им у Требињу обезбиједимо све услове. Да се осјећају као у најбољим клубовима свијета. Што се тиче моје дјеце, њима сам у потпуности посвећен. Уживам у сваком моменту, а да ли ће мојим стопама, видјећемо. Шта год одлуче да желе радити у животу имаће пуну подршку и праве савјете.

Сви трофеји

Бојиновић је током богате играчке каријере освојио сљедеће трофеје: шампион Европе (1), шампион Југославије (1), Куп Југославије (1), Куп Шпаније (1), шампион Француске (11), Куп Француске (9), Лига куп Француске (8), Трофеј шампиона (Суперкуп Француске) (3), шампион Про (друге) лиге Француске. Са Јагодином је био шампион Србије и Југославије у омладинској конкуренцији.

Жал због Олимпијских игара

ГЛАС: Има ли нешто за чим жалите у каријери?

БОЈИНОВИЋ: Не бих мијењао ништа. То кроз каријеру сам био ја - искрен, емотиван и увијек за екипу. Остаје једино жал за Олимпијским играма. Имам бронзу са Свјетског првенства са репрезентацијом, али желио сам са својом репрезентацијом да одем и на највеће такмичење. И то ми је одузето, сви знамо на какав начин. Али опет ко зна, можда не бих тада направио овакву каријеру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.